др Славко В. Домазет
Смедерево, 1994.

БЕЖАНИЈА

Смедерево је било бомбардовано три пута преко лета 1944. године до стране савезничких авиона. Узбуне, које су најављивале прелет авиона биле су свакодневне - и преко дана и током ноћи. Радио Београд давао је информације о кретању авиона од раних јутарњих часова на немачком и српском језику. Пре спикера огласио би се глас птичице који је био снимљен у две верзије. По начину емитовања одмах смо знали да ли је небо ведро или је прошарано ескадрилама ловаца и бомбардера. Тај кратак и дугачак цвркт ми је остао у сећању, дубоко урезан. Радио апарати били су у то време ретки, па смо застајкивали на улици крај куће неког имућнијег Смедеревца (сећам се, Коџаси су имали радио-апарат) и слушали учестале вести. Али, ниједно од три доживљена бомбардовања Смедерева није претходно најављено.

          Тих месеци створена је реч “бежанија". Сви су хитали даље од вароши, јер је у њој све било мета. Нико није био сигуран у безбедност. Због тога су трговци своје оскудно снабдевене радње отварали у цик зоре лета 1944. и затварали одмах у 8 сати изјутра када би почињали ваздушни налети. Бежало се у винограде, а прва станица за оне који су трчали према Карађорђевом брду била је кафана Проке Фаџића на врху Редута. То је била мања приземна кућа, бело окречена, са фирмом да је ту кафана. Ја не могу да се сетим да ли је тада било пилула за смирење, али знам да су старији пили ракију, неки као воду. Сматрало се да је онај ко би се домогао Прокине кафане, ту био безбедан. _ сиви и ен ноји.

          Када би наишли авиони, који су летели толико високо да су били видљиви голим оком, људи су се склањали испод дрвећа, бежали у подруме, тражили спас у високој трави, па чак - ако су међу њом и коприве. Мој друг из школе Мића Трифуновић сећа се епизоде када су наишли авиони, па су се цивили разбежали и потражили спас у трави. Кад је минула опасност, зачуо се глас смедеревског трговца Милосава Здравковића: - Пликавци, пликавци, отров је бачен... Мало после тога присутни су га разуверили. Он је легао у коприве и пликови су били од те биљке која жари! -Сирене су изазивале многе непријатности за старе и мале становнике вароши. Страх је очито био присутан код људи, који су били упућени да свакодневно беже од кућа или смештај да потраже код пријатеља, у виноградима, у импровизованим објектима где није било ни врата, ни прозора. Тада су створени стихови, песмица коју су млади изговарали;

    Кад сирена дуне – гаће су нам пуне

    Кад сирена престане – идемо на прање.         

          Тога лета саобраћај, теретни и путнички је још некако ишао, али са појавом малих,
лаких авиона, који су се звали “пикавци" или "кукурузари" ствари су се измениле. Ти авиони би изненадно излетали буквално “ из кукуруза, толико су ниско летели, и она су митраљирали поглавито машине. Једном приликом, причало се тих дана, појавио се “пикавац“, машиновођа га је видео - и рукама, склопљеним и издигнутим, молио да га не гађа. Авион је направио круг, пилот је дошао у видно поље машиновође - и да му знак да неће да га гађа. Ето, у рату се и то догађало.
         Иначе, тога лета и првих јесењих дана, а сви су ти дани били лепи у временском смислу, пуни сунца, тако да су авиони практично преплавили небо изнад Смедерева и околине. Ако би се појавио који немачки, усамљени авион, летео је ниско да су могле да му се прочитају ознаке. Покушавао је да избегне сусрет са савезничким авионима који су овуда прелетали пут петролејских извора у румунском граду Плоештију или се одатле враћали. Знали смо када иду: звук им је био некако тежак, туп. Орило се ду-ду-ду. То је значило да су под теретом. Повратак је био бржи и лакши, јер су били без бомби којима су засипали изворе нафте.

          Немачка протиавионска одбрана око Смедерева била је недовољна да учини нешто озбиљније. Причало се да Немци дејствују са Дунава, где су имали бродове. Кад би пала ноћ небом су шарали рефлектори тражећи авионе. Једном приликом, било је то око поноћи, доживео сам у друштву са оцем призор кога се добро сећам Бежали смо, имао сам испод пазуха шарени ћилимчић (да бих могао на њега да седнем или прилегнем). Нашли смо се негде на почетку данашње Петријевске улице. Сноп рефлектора са неколико стране "ухватио" је један савезнички вишемоторни авион. Био је сам, толико висок да се видео да има бар три мотора. Кретао се доста споро, отежано. Вероватно је био оштећен. Пуцало се на њега. Летела су зрна која су деловала у мрклој ноћи сабласно, јер је свако треће или четврто било светлеће. Ипак, авион је успео да се извуче из светлосног загрљаја и нестане у мраку, негде према Петријеву.
         Тако је текло лето 1944. године. Сви су тражили спас што даље од вароши. Једном приликом десила се непредвиђена околност. Немачки стражар стајао је на раскрсници на крају Кнез Михајлове улице и није дозвољавао улаз у данашње Фочанску и Петријевску улицу. Људи, који су избегли из вароши нису могли даље, код својих који су били ту, у близини, по виноградима. Следило је мољење, показивани су завежљаји, оно мало хране што се носило – и Немац је попустио. Пролаз је био отворен. Остала је тајна зашто је пролаз био затворен. Свако у Смедереву ко је имао виноград, отворио је врата за људе избегле из вароши. Примани су људи, жене, деца да сачувају главу, а да никоме није наплаћивано за коришћење било каквог простора. Људска солидарност долазила је до изражаја у пуном смимслу те речи. Та доброта је остала запамћена као нешто најплеменитије у тим тешким тренуцима.

Књига Смедерево сликано сећањем, Летњиковац Обреновића крајем 19. века

Напомена

Прича "Бежанија" из публикације: Славко Домазет, Смедерево сликано сећањем,
НИГП "Радојковић", Смедерево, 2000: стр. 114 -116.