Ово није прича о песми Мој голубе, ни о емисији Код два бела... Ма какви! Ово је моја лична, проживљена и емотивна прича о покушајима да се решим најезде заљубљених парова који из неког мени незнаног разлога моју терасу виде као идеалан простор за гњеждење и проширење породице, на чему раде стално, са паузом у децембру и јануару. Неки од нас почели су да купују разне проверене ствари, као што је туцана паприка, коју су наши голубани са слашћу појели, куповали спрејеве са мачјим мирисима (!) који су им врло пријали, мада је требало да их застраше. Ништа није упалило. Онда сам ја са своје стране, остајући у мирољубивом моду, купила неколико разнобојних пластичних цветова-пропелера који се врте и на најмањем дашку ветра. Рескирала сам и пар CD-a, да их својим сјајем збуне.... И, знате шта се десило? Цркли су. Наравно, од смеха!