проф. др Владан  Вукашиновић
Смедерево, 5-03-2024.

Хотел Јадран

   Животе Тирнанића – Жике Дурдућа

Ове, 2024. године, навршава се век откако датира прича о хотелу „Јадран“ у Смедереву, Јадрану на Дунаву... Има симболике да се управо навршило више годишњица: пуних сто година од отварања кафане Јадран, девет деценија од изградње првог, пострадалог, хотела Јадран, осам деценија од изградње новог, савременијег Јадрана, шест деценија од његовог коначног национализовања, а у овој години решава се питање реституције. Леп, али и помало сетан, повод да се две приче - о реномираном Јадран хотелу и његовом власнику Жики „Дурдућу“, преточе у једну, јер су се обе, у протоку времена, неминовно преплитале. Прича је писана у жељи да се допуни прва верзија из 2012. године, и да се исправе поједини, до сада објављени, нетачни подаци, али пре свега, и да се на основу обимне документације прикажу збивања, прилике и дела људи тог неповратно прохујалог времена. Непосредна аутентичност и изворна оригиналност појединих садржаја из „оживелих“ документа вероватно ће допринети да се осете дух и вредности смедеревског варошко-градског миљеа у различитим друштвено-идеолошким уређењима. Можда ће се, са ове временске дистанце, осетити и критички однос према епизодама послератног друштвеног система и његових актера, са свим утицајима које су имали на живот Смедереваца... Ово је и прилика да се сећањем и записом сачува још један траг, у мноштву о некадашњем Смедереву, у знак респекта на дела и живот наших предака.

Посвећено деда Жики
што траг је потомству оставио...

Хотел Јадран један је од најпознатијих смедеревских хотела из периода пре и после Другог светског рата. Стари Смедеревци памтили су Јадран као велико спратно хотелско здање, архитектонски маштовито решено у духу српског националног стила, позиционирано на одличној локацији, и по престижним угоститељским услугама, завидним смештајним капацитетима, изврсној храни и сталним занимљивим програмима. Од средине двадесетих па до почетка шесдесетих година двадесетог века, кафана Јадран, а од 1932. нов хотел Јадран познатог власника Жике Тирнанића је више од три и по деценије био на добром гласу угоститељски објекат за сталне и повремене, угледне и пролазне госте, путнике намернике, слављенике, трговачке и привредне посленике, туристичке посетиоце, професоре и ђаке, посетиоце свих социјалних категорија разноврсних склоности и афинитета.

     У то време, варош Смедерево, познато и као „Старо“ и „Древно“ Смедерево, већ је имало одлике мањег али врло развијеног града, попут мањих европских. Названо је и „Мали Марсељ“ када су трговачки и извозни подухвати били такви да је Смедерево „закорачило у свет“, управо у време када је краљевски пар, Александар и Драга Обреновић, одседао у свом летњиковцу Краљевом винограду – Вили Обреновић. Промене друштвеног и културног живота овог познатог престоног средњовековног града, по завршетку Великог рата брзо су надрастале дух паланачког миљеа. Захваљујући повољном положају и привредним потенцијалима града на Дунаву, те увећавању становништва пристизањем и других националности и ширењу према околним селима, као и оснивању фабрика,, институција, предузећа, друштава, удружења, задруга, клубова, хотелијерство је неминовно пратило ове развојне промене. То је схватио и повратник из заробљеништва Живота Тирнанић и усмерио своје предузетничке склоности на угоститељство.

     Кафеџија и хотелијер Живота, звани Жика Дурдућ (рођен у Крњеву 20. фебруара 1892. године; отац Лука, земљорадник, мајка Живана домаћица; преминуо 25. јуна 1983. у Смедереву), завршио је основну школу у Крњеву. Помагао је оцу у земљорадњи и рано показао жељу да учи за угоститеља, прво је келнерисао код кафеџија у Крњеву, а потом у Великој Плани. Почетком Првог светског рата старији брат Милош је мобилисан, а Жика је био заробљен и интерниран у логор у Мађарској. У заробљеништву је једно време радио на имањима велепоседника као земљорадник, а затим и као келнер. Према једној верзији његових пријатеља, старих Смедереваца, претходно је интерниран у Чешку, у злогласни логор у Јиндриховицама, на самој Аустроугарској граници, а потом депортован у Мађарску.

     После рата Жика је једно време служио као келнер у Смедереву. Убрзо, кафану Јадран отворио је почетком двадесетих година XX века на атрактивној локацији, непосредно уз оближњу железничку станицу, преко пута Ђурђевог и Јерининог града – Смедеревске тврђаве. Новац за куповину земљишне парцеле и мање зграде коју ће адаптирати у кафану обезбедио је од своје уштеђевине и позајмице од рођеног брата Милоша. У Великом рату Милош је одликован, добио је ратну одштету због повреда, лечен је у Бизерти, а после рата био је опанчар, живео је са породицом у Смедереву до смрти услед туберкулозе, сахрањен је у Крњеву 1926.

            Жика се успешно бавио кафеџијским послом и крајем 1931. године докупио је ново земљиште:

           Већ следеће године, Жика моли и добија од Општине Смедеревске Среза Подунавског грађевинску дозволу (у мају 1932) „да се на углу „улица Добротвора Банића бр. 19 и Јеринин трг, кат. чест.бр. 618 може подићи хотел са подрумима, партером и спратом“:

„Зграда се има подићи од тврдог материјала, т.ј. део на старом темељу бившег магацина, а део на новом, од прописаног бетона, остало сазидати од добро печене цигле, прописано од Министарства грађевина".

            Градњу је извео за само пет месеци „одговорни предузимач г. Таса Андрејић из Смедерева“, завршена је у октобру 1932. У то време друштвено уређење и законодавна регулатива државе обавезивали су главног мајстора да јемчи да ће се градња извести по строгим прописима грађевинског закона и правилника, јер: „свако самовласно одступање од грађевинске дозволе имаће за последицу не обуставу градње, него и новчану казну и евентуално мораће се порушити противпрописно изведена градња“ (Грађевинска дозвола, 1932.).

            О новом хотелу Жике Дурдућа писано је у локалним смедеревским новинама Глас подунавља:

Хотел Јадран, крајем тридесетих година XX века.¹

1  У тексту на https://SDPLUS.rs/stari-smederevski-hoteli/ нетачно се наводи испод ове слике да је хотел из „педесетих година XX века“,
    овај хотел је после Петојунске  експлозије 1941. године порушен.

     Угоститељство је ишло од руке предузимљивом газда Жики и већ 1936. године поред хотела је изградио још „две приземне зграде за становање од тврдог материјала“: једну са „сутереном са осам одељења и приземље са девет одељења у улици Деспота Гргура кућни број 6 на кат. парц. 616“ (Грађевинска дозвола Градског поглаварства града Смедерева, април 1936), и другу, мању „зграду за стан, која ће имати четири одељења, у улици Јеринин трг без.бр. на к.п. 616“ (Грађевинска дозвола Градског поглаварства, август 1936). Обе зграде је зидао већ поменути предузимач г. Таса Андрејић. Већа зграда је постављена „фасадном страном до улице Деспота Гргура до граничара на прописаном одстојању од зграде суседа г. Живковића Иве, трговца, и зграде г. Кара-Јовановића Ђоке, адвоката; а мања зграда „се има поставити лицем поред улице Јеринин трг, а десним крилом приљубити уз зграду суседа пок. Иве Живковића“. Зидање је изведено „од материјала и то: „темељи од набијеног или армираног бетона, остало од добро печене цигле новог формата и црепа за покривање“.

     Тих тридесетих година у Смедереву, као и у свим другим градовима у Краљевини Југославији, до почетка Првог светског рата, хотели су, као што је тако одувек било, главна места за разна друштвена окупљања и догађања. Тако је било и у смедеревском Јадрану, често се приређују разни програми слободних уметника, забавна такмичења, добротворне и хуманитарне акције, весеља, славе различитих бранши, посела, игранке, маскенбали и друга окупљања, а најављују их смедеревски новинари:

Окупљања различитих бранши, као и славе смедеревских угоститеља, редовно су одржаване у Јадрану

      Биле су то успешне године за газда Жику. Префињеним манирима и односом према гостима, као и престижним погодностима,  свог реномираног хотела, стекао је велики углед међу смедеревским угоститељима, прошавши пут од вредног кафеџије до озбиљног хотелијера. Супруга Даринка била му је „десна рука“ у вођењу бројних послова у хотелу, а сестра Христина Јелић главна куварица. Христина је спремала изврсну кувану храну и прочула се  по ревности у одржавању квалитетног и разноврсног хотелског A la carte и Table d'hote менија. Оне су се старале о увођењу услужних и програмских новина на којима је инсистирао Живота.                

     У трособном стану у хотелу живела је петочлана породица Тирнанић. Децу је, поред мајке, васпитавала и гувернанта. Била су несташна. Тако, једном приликом је због њиховог немирлука „хотел претрпео озбиљну штету у пожару који су изазвали 30. јануара 1936. године“ (из новина Време). Али, срећни дани за Тирнаниће, посебно за безбрижну децу, неће дуго потрајати, још само неколико година, до породичне трагедије 1944. године. Визија и не претерано нескромне жеље, да за себе и своје најближе уради нешто више, постаће Жики Дурдућу почетком четрдесетих година па до краја живота неостварени снови.

     Развој и напредак града на Дунаву, као и живот Смедереваца, до тада сигуран, спокојан и за већину просперитетан, прекинут је изненадним, и до данас незаборављеним, кобним догађајем - такозваном „Српском Хирошимом у Смедереву“. Од Петојунске експлозије складиштене немачке муниције у Тврђави погинуло је око 1.500 људи, и око 2.500 је рањено и осакаћено (процене броја жртава су ранијих година због величине трагедије биле и двоструко веће, прим. аут.). Варош од 13.000 становника је скоро порушена (око 70% свих кућа је уништено). Комисија за утврђивање штете од експлозије евидентирала је 149 потпуно срушених зграда и 1.331 са оштећењима (оно што је могло да се броји), а од укупног броја 2.393 објеката остало је неоштећено само 25. Дебели камени зидови Тврђаве само су делимично сачували град од већег разарања, али не и оближњи хотел Јадран од ваздушног таласа и ковитлаца, попут урагана снаге мање атомске бомбе. 
     За само три године, током Другог светског рата, хотели Јадран су два пута разарани - од катастрофалне експлозије 5. јуна 1941. и бомбардовања савезничке авијације 11. јуна 1944. године.

     Комисија Среза подунавског проценила је потпуну и знатну оштећеност на две мање Животине стамбене зграде, па ће убрзо обе бити порушене, а за зграду хотела Јадран оштећеност "више од 50 %". Осим кровне конструкције, квалитетно и прописно грађено здање хотела одолело је и преживело ваздушне таласе серије експлозија, али ће због новог урбанистичког плана обнове Смедерева и Јадран бити порушен.

Испред хотела Јадран, одвожење погинулих и спашавање пострадалих (фотографија Музеј у Смедереву)

    Породица Тирнанић имала је срећу да преживи експлозију, имајући у виду да је хотел удаљен од Тврђаве само 150 метара. Баш у то време, тог дана (четвртак, пијачни дан, гимназијалци примили школска сведочанства, гужва на станици, перону и у вагонима, уместо у 14.12 часова полазак воза касни кобна два минута, експлозија у 14.14...) нису били у хотелу. Родитељи су са децом отишли на периферију града, на Катанско брдо,  да обиђу своје козе на испаши.  

    Према подацима РЗЗСК, током обнове Смедерева у периоду од 1941. до 1944. године, и Живота Тирнанић је поднео захтев Фонду за обнову града и добијеним кредитним средствима од Фонда Комесаријата градио је нов хотел 1942. и 1943. године. Новим регулационим и грађевинским планом Смедерева хотел је грађен на оближњој локацији и претходној адреси, измештањем на суседну парцелу према северу (Грађевинска дозвола, 20. септембра 1941, дан после подношења молбе):

      Следеће, 1942. године, Жика подноси нову молбу Градском секретаријату за обнову за додатну градњу још једног спрата и добија Грађевинску дозволу бр.15.487 за изградњу још једног спрата и проширење мале сале. И тако, коначно решење двоспратног хотела Јадран, са изменама решења поткровља (други спрат), садржавало је:

     За израду другог дела грубих радова на згради Ж. Тирнанића био је ангажован „предузимач Горча Николић из Београда (рокови: градња објекта до 1. октобра 1942, а покривање до 15. јула 1943), за суму од 535.906,69 динара, одређене од стране Изванредног комесара за обнову Смедерева“... „Сопственик је дужан исплаћивати предузимача у седмодневним ратама, искључиво по ситуацијама овереним од стране надзорног органа, а предузимач је дужан платити сопственику на име одштете/пенала 1.000 дин. у случају прекорачења предвиђеног рока за сваки задоцнели календарски дан“... (још један пример из прошлости, да га поредимо у  садашњости, прим. аут.). У документу од 8. маја 1946. године наводи се да је зграда хотела у основи на 0,0482.ха (482м 2 , или 4,82 ара), са „укупно 27 соба, зграда са приземљем и два спрата“ и горе наведени садржаји, док се санитарно-хигијенски анекси, већа тераса на мансарди и баште испред хотела на северној и западној страни хотела не наводе. Површина под зградом у потпуности је подударна са основом данашњег музеја.

Нови хотел Јадран. 19. јун 1943. године, из новина Коло (фотографија Музеј у Смедереву)

     С обзиром на стање разрушеног града и општу животну оскудицу у ратним временима, велики број грађана искористио је право да добије зајам, или помоћ, или и једно и друго. Тада је у Смедереву поднето око 900 захтева надлежној Комисији за процену штете, а за добијање зајма Комесеријата било је прописано седам услова. Средства за изградњу новог хотела Жика је обезбедио „зајмом од Фонда за обнову Смедерева (Владе националног спаса) у укупном износу од 6.778.100 динара са 2,5% интереса од дана доспелости до наплате у корист Фонда“ (у пет наврата од 1941. до 1944. године), и то хипотеком на три земљишне парцеле од 7,13 ари, као и од кредита „на 20 година уз камату 12% код Подунавске финансијске дирекције у Београду, почев од 1. маја 1943. године до 30. априла 1963. године“. Од Подунавске банке је добио пореско олакшање на основу уредних докумената које је поднео (одобрени планови од Комесаријата, Грађевинска дозвола 1942, Употребна дозвола априла 1943, Уверење о почетку употребе јуна 1943, Скица регулације октобра 1942. – Решење Подунавске банке).

Тераса Хотела Јадран 19. јун 1943, 
из новина Коло (фотографија Музеј у Смедереву)

      Архитектонски пројекат зграде новог хотела Јадран урадио је руски архитекта Сергеј Вихров. Хотел Јадран је изузетно допадљиво и функционално здање у српском националном стилу, од опеке и армираног бетона, са додатим декоративним традиционалним елементима српске народне архитектуре – еркерима (полукружни испусти из фасадних зидова), тремовима, моравским аркадним луковима и др. На ово маштовито и помало романтично архитектонско решење приметан је утицај чувеног архитекте академика Александра Дерока.

     Али, на жалост Смедереваца, три године касније, опет у јуну месецу, „на захтев Титовог Врховног штаба бомбардери савезничке авијације засипали су ново, модерно изграђено Смедерево тонама бомби, 11. и 12. јуна 1944. године, потом и у септембру. Рушене су тек скрпљене куће, путеви, обновљене институције, новоподигнуте зграде, пристаниште, рафинерија и у том метежу народ је збуњен и уплашен бежећи из града гинуо од „наших ратних савезника“. Погођен је и новоизграђени хотел Јадран. Сећања на тај догађај, и вечита туга због губитка својих најрођенијих неће код Жике избледети до краја живота.

    Савезничко бомбардовање Србије трајало је од јесени 1943. до пролећа  1945. године (годину и по у континуитету, док је у исто време спашавано преко 500 америчких пилота оборених авиона у оваквим савезничким мисијама...). „Наши савезници“, Енглези и Американци, бомбардовали су у више наврата око 40 српских градова и насеља, уз минималне жртве Немаца, "задојени мржњом према српском народу и Србији и индоктринирани идејом „слаба Србија – јака Југославија“. О томе сведочи и телеграм равногорског мајора Саватића Дражи Михаиловићу: „Народ тврди - оно што Павелић и Немци нису уништили, уништиће Тито и Енглези“ (историјски документи, цитат из једног видео-записа, прим. аут.) .

      Тог судбоносног 11. јуна, у недељу, Живота је у бомбардовању изгубио три члана своје породице.  Директан погодак бомбе потпуно је урушио источно крило хотела и породични стан у том делу хотела на првом спрату. Погинули су му 41-годишња супруга Даринка, 14-годишњи син Душан и 13-годишња млађа кћер Загорка, у тренутку бомбардовања склонили су се у оближњи бункер. У самртном часу Зага и Душан потражили су сигурност у загрљају мајке, тако су затечени.

      Жика Дурдућ је био знатно повређен, контузован услед затрпавања „до гуше“ у рушевинама. После оглашавања сирена за престанак опасности, спасла га је, одтрпавајући га, преживела старија 16-годишња кћер Бранислава, која је пуким  случајем и срећом била ван хотела, код стрине Лепосаве. Зграда хотела и стан били су демолирани. Првих дана после бомбардовања живели су као подстанари, потом је Бранислава због школовања остала у Смедереву, и о њој ће се до удаје старати тетка Христина. Жика је био принуђен да се врати у Крњево, јер хотел није имао услове ни за делатност нити за становање, док се не поправи. Отишао је, јер се у ратним годинама требало прехранити.

        Среска комисија за ратну штету Среза подунавског утврдила је 28. априла 1946. године „висину укупне штете у износу од 4.037.500 динара“ за оба хотела – први порушен 1941. и други, нов и тек изграђен, знатно оштећен 1944. за који је проценила оштећења преко 60%“, као и 293.000 динара за смрт чланова породице и његово повређивање. Из документа – Жалбе Земаљској комисији за ратну штету Среза Подунавског, десет дана касније (8. мај 1946), Живота се жали по три основа: да је „процена Комисије нереална, далеко испод стварне штете на новој згради и како дандањи није оправљена, штету не може да отклони досуђеним износом“; затим, моли „да се исправи неправда у погледу кирије, досуђени износ је далеко испод нормалног, испод половине стварног износа (око 5.000 уместо најмање 12.000 месечно)“; и, да је „за оба упропашћена покућанства - оног пострадалог и новог оштећеног хотела, процена извршена од ока, а да детаљан списак није ни тражен, а све се налази у Архиви комесаријата за обнову Смедерева“. На крају овог документа Жика пише: „Молим да се учини потребно извиђање од стручних лица и ова неправда исправи“ и „Молим да Комисија узме на знање, да сам ја готово највише оштећен у Смедереву“. На основу жалбе, Комисија му 1948. додатно процењује и додељује ратну штету у износу 1.100.000 динара. 

     Поменутим износима и хипотекарним кредитним средствима код Државне инвестиционе банке (децембар 1948) Живота је реновирао хотел (1948-1949. год). У Допису Државној инвестиционој банци (3. децембар 1948) „бивши хотелијер Живота Л. Тирнанић предлаже банци да уговором преко државе наплати своја потраживања од одштете, а којих се добровољно одриче, иако као сопственик хотела не прима кирију од ГП „Сићево“, које је унеколико оправило – преправило зграду за своје сврхе“. Касније, кредитним средствима од Комуналне банке, 1951. године додатно је било још мањих адаптација на хотелском објекту. Тиме су дефинитивно биле исцрпљене све финансијске могућности које је власник предузимао у обнови хотела. 

Хотел Јадран реновиран је 1948-49. и 1951. године.  Фотографија је из шездесетих година XX века

      Међутим, увидом у судске документе постаје јасно да је општинска власт без добрих намера док Живота обнавља хотел:

            До национализације хотела газда Жика је био формални власник хотела, и док се задуживао кредитима да обнови Јадран није ни слутио да ће му за десетак година бити одузет хотел. Народна општинска власт преузимаће право на издавање хотелских просторија и „усељавати“ разне закупце - предузећа или институције и наплаћивати кирију.

     Као да је био сувласник, а не власник хотела, закуподавац Жика закључује и потписује уговоре о закупу просторија хотела са корисницима, али то није била његова одлука. Секретаријат Народног одбора градске општине Смедерева доносио је одлуку о додељивању хотелских соба и ресторана корисницима, као и висини износа кирије И тако, у хотелу Јадран смењивали су се: Грађевинско предузеће „Србија“ Сићево“ (1948-1949), Управа градње ГП „Београд“ (1949-1950), Градско привредно предузеће „Јединство“ из Смедерева (1950), „затим, Градско грађ. пред. „Мајдан“, ГП „Исхрана“ и ГП „Напредак“ (подела закупа) и Повереништво трговине и снабдевања предузеће (1951), Град. грађ. пред. „Смедерево“ и предузеће „Шумадија“ у Смедереву (1952-1953), Град. тргов. предузећа „Напредак“ и „Пламен“ (1953), Управа прихода НОО Смедерево (1957-1958, приземље), Угост. пред. „Београд“ у Смедереву (1956-1961). До краја 1960. уговоре је потписивао власник Живота, да би од 1961. закуподавац хотела постао Одсек за стамбена питања при НОО Смедерево, кога је заступао Гојко Милићевић члан Већа другостепене Комисије, а која ће донети коначно решење о национализацији хотела Јадран (данас би се то сматрало сукобом интереса, прим. аут.)...

      После ослобођења општинска власт била је и неодлучна у идеји шта са даљом наменом хотела:

    Од 1972. године, одлуком Скупштине општине Смедерево, Смедеревски музеј (у улици Анте Протића код ОШ „Димитрије Давидовић“) добија данашњи назив – Музеј у Смедереву и пресељен је у зграду хотела Јадран (улица Омладинска). Зграда Музеја данас се простире на 4,85 ари у основи и 22 ара травнате површине. 

      Архитектонско решење изграђеног хотела (1943) после бомбардовања и реновирања није било значајније промењено приликом адаптације зграде за усељење Музеја, то се може констатовати компарацијом, ако се упореде фасаде и други детаљи архитектонских решења на сликама. Oбјекат је aдаптацијом претрпео мање измене: кровно решење за покривање терасе на првом спрату, зазидавање прозора на западној фасадној страни, рушење доњег еркерног испуста из зида на јужној страни и покривање и ограђивање дворишта испред северне фасаде.

     На жалост, шест предивних моравских аркадних лукова, који су били најлепши украс хотела и велике хотелске терасе, а преживели су и бомбардовање 1944, данас су „сакривени“ од погледа Смереваца и туриста који обилазе Тврђаву...

Компарација: Хотел Јадран, 60-тих и Музеј 2024. адаптиран 70-тих година прошлог века

*

Национализација хотела Јадран - Законом о национализацији (на снази од 26. децембра 1958. године, а од јуна 1959. почео да се примењује поступак национализације), већ 18. фебруара 1960. власништво Животе Тирнанића прелази у друштвену својину, што је 2. јуна исте године коначним Решењем Комисије за национализацију при Народном одбору среза Смедерево потврђено (потписао га је председник Комисије Милутин Цветковић, касније председник општине Смедерево). Зграде које су биле у потпуности пословне одмах су правоснажно национализоване у ФНР Југославији, добивши статус државне својине, међутим, пошто је Живота водио „лавовску“ борбу да докаже да хотел није у потпуности пословни простор јер је са породицом живео у хотелу, Решење из фебруара 1960. године „потврђено је Решењем Комисије 05-7248/1 од 30. априла 1962. године - „да је прешла у државну својину најамно-пословна зграда у улици Омладинској бр.10“, када су власнику исцрпљене све правне могућности (Решење, 5.03.1963). 

               Из докумената, укратко, могу се издвојити четири одлуке: 

1. „Национализована је пословна зграда у основи 482м² (хотел Јадран) - локал кафане, ресторан са терасама и баштама на две стране, у при земљу пет одељења (укупно 219,3м²), стамбене просторије на два спрата, на првом 11 одељења без пом. просторија (206м²) и на другом спрату 10 одељења (204м²)“, тј. укупно 26 соба без 12 помоћних просторија. 2. ...“национализована непокретност уписаће се у земљишној књизи код Среског суда у Смедереву као друштвена својина.“ 3. „Дуг на згради исплатиће се из прихода исте.“ 4. „Одбија се приговор као неоснован.“

     Поменута имовина је од 2013. године предмет у поступку денационализације и реституције, укупно 629,5м² пословног простора и три земљишне парцеле на 7,13 ари. Бројни сачувани документи „сведоче“ о мукотрпној правној борби на суду да му се призна право на власништво породичног трособног стана (четири одељења на првом спрату хотела) и изузме из национализације, а што је омогућавао Закон о денационализацији (Уредбе чл. 2, 19, 36, 37 и др...). Имао је право да задржи стан, али је Комисија за национализацију при Народном одбору Среза Смедерево третирала и стамбени простор као пословни. Жалио се, али су му у више наврата жалбе одбијане. Комисија је сматрала да је „материјално обезбеђен“, иако је Живота био принуђен да живи у сеоској старој наслеђеној земљаној кући (соба и половина кухиње, као сувласник на 22м²). Чак је и НОО Крњево послао захтев Комисији за национализацију при НОО Крњево да се утврди основ национализације целог објекта хотела кафеџији Тирнанићу (22. април 1959), а што је било, по тумачењу старијих Крњеваца, координисано из Смедерева. 

     У процени чињеница било је велике контрадикторности у решењима првостепене и другостепене општинске комисије, „Другостепена је прихватила молбене разлоге, доказ: списи Среске комисије и сведока“ (октобар 1960)... Живота је у својим приговорима и жалбама наводио Комисији при СИВ-у еклатантне примере неправде, ево аутентичних цитата:

     Дакле, пуних 17 година, од 1944. до 1961. год. општинска власт није омогућила власнику хотела усељење у хотел. Комисија при СИВ- у је прво оценила да је првостепена комисија погрешила што је цео објекат (свих 26 одељења) третиран као пословни. У жалбеном поступку (октобар 1960) сведочили су у његову корист угледни грађани Смедерева: Бранислав Наумовић, судија другостепеног претресног већа и судија за прекршаје НО Среза Смедерево, Влајко Јелић, служб. Угоститељског предузећа „Београд“ у Смедереву, Боривоје Ж. Николић, служб. Угоститељске коморе у Смедереву, Новица Лазаревић, бив. трговац из Смедерева, Владимир Марковић, архитекта службеник НОО Смедерево - отац одбојкашког репрезентативца Душана Марковића (Захтев Реп. комисије, 16.10.1960). 

     У међувремену, у „преговорима са Стамбеном општинском комисијом била је и разматрана могућност размене његовог „припадајућег дела за два стана у згради у улици Ђушиној бр. 3 из општенародне имовине – зграде Раде Димитријевића зв. Ламбре, како би се сачувало јединство зграде хотела. Овом разменом би се решило како моје, тако и њихово стамбено питање - моје кћери и зета са три малолетна детета који су већ дуже без стана“ (20. јул 1957). И то власт није одобрила... 

     Била је то велика неправда према Жики Дурдућу, јер је већ било случајева да власници задрже у својој својини стамбени простор у коме су живели у оквиру пословног. Било је и принудних усељавања трећих лица код имућних власника. У хотелу „Авала“ власници Павловић Милан и Милица задржали су стамбени део јер је био одвојен од пословног, али, једном приликом после ослобођења, када су представници општинске народне власти дошли са намером да им у породични стан уселе непознатог станара, Миланова супруга Милица је, одбранила њихову стамбену својину тако што им се успротивила храбро речима: “Шта хоћете више од мене, дала сам вам довољно - сина партизана, а сада хоћете и стан да узурпирате!“ Син Слободан погинуо је у околини Краљева 1944, и „никада се није сазнало како је погинуо и где је сахрањен“. Вредно пажње читалаца ове приче је и податак о власницима хотела Авале и Јадрана: Милан и Дурдућ су били искрени пријатељи, то је било познато и занимљиво Смедеревцима, јер су били конкуренти у угоститељској бранши.

Гости испред хотела Јадран, једна од првих фотографија, 1932.
Милан Павловић (седи други с'лева), Жика Тирнанић (седи шести с'лева)

     Из Решења о одређивању стамбене накнаде на име закупнине национализоване зграде (март 1963), „према извештају Одељења за комуналне послове НОО Смедерево власнику Тирнанићу је за период од 1. јануара 1959. до 1. априла 1963. године исплаћено 1.377.000 динара, рачунајући по 27.000 динара месечно“, али не за укупан период, већ за 51 месец, и то је обрачунат износ по важећој тарифи у вредности само 10% од укупног износа стамбених накнада власницима национализоване имовине (зграда у првој зони, просторије су разврстане у другу категорију, по тарифи 29 дин. по м²). 

     На крају поглавља о национализацији хотела Јадран, укратко и о Милутину Мики Цветковићу. Некадашњи председник Комисије за национализацију НОО у Смедереву, упамћен је од извесног броја старих Смедереваца, а има их и данас живих – у деветој су деценији живота, да је имао неприкосновену улогу у доношењу одлука Комисије и да је по том питању као ревносни партијски кадар „завио у црно“ не само Дурдућа већ и друге власнике, а касније због тога каријерно напредовао до функције председника општине Смедерево. Занимљиво је да у биографији Мике Цветковића, поред неспорних доприноса које је имао, није наведена његова функција извршног актера смедеревске национализације. Зашто? Да ли се касније, током друштвених промена и неких другачијих промишљања о прошлости, постидео „и доприноса“ из година спровођења антисрпске политике - о којој се тек однедавно говори и пише. 

**

Жика Дурдућ - Од прве кафане Јадран (почетком двадесетих година XX века) до данас, протекао је читав век. Од 1932. Јадран је култни хотел све до краја пете деценије, После национализације функционисао је као хотел - пословна зграда у
друштвеној својини, за издавање предузећима и институцијама с'обзиром да је у ратном периоду пословни простор у Смедереву био доста опустошен. Зато, и данас, 14нимало не чуди што у Смедереву и селу Крњеву знају за кафеџију Животу Тирнанића, и памте као газда Жику Дурдућа. 

          Интересантно је како је кафеџија Жика добио надимак „Дурдућ“ који се уписивао чак и у документима општинске власти, банака и појединих предузећа. Ради се о једној његовој карактерној црти и маниру у кафеџијском послу, а које је уочио један страни гост боравећи у смедеревској вароши. Запазио је да је Жика врло љубазно а упорно стајао испред своје кафане и скретао пажњу пролазницима и путницима који би сишли с'воза добродошлицом и позивом да се зауставе и угосте у Јадрану. Надимак је по значењу две речи на више језика - dur, durdu, durdur, durduc, durducc, durducci (главни, јак, тврд, крепак, тешко, зауставити, стојећи, стани, застани)... Овај манир угоститеља је познат и одржао се и данас у туристичким местима. Како су Жику стизале године, са супругом Даром би у вечерима летњим седео у башти или на тераси хотела и дочекивао варошанске госте који одседају или само навраћају...

          Био је иницијатор и организатор славе смедеревских угоститеља, које су редовно одржаване у Јадрану. Такође и један од оснивача и Подунавске окружне задруге А.Д. у Смедереву, у којој је имао највећи улог. И врло имућан, говорило се „да је његовим богатством могао да купи пола потеса смедеревске Царине“. Када се једном приликом, после дедине смрти, урушила тераса у селу, пронађено је џакче са старим, преко ноћи обезвређеним банкнотама, што се и данас чува као успомена.

     За Дурдућеве угоститељске манире и његов однос према гостима и конобарима препричаване су бројне причице и анегдоте: да је био „строг газда према запосленим, али правично доследан“, „да је тражио ред, дисциплину, и пословност“... „сваки радни дан почињао би јутарњом смотром комплетног услужног особља ради прегледа личне хигијене и изгледа“ (ове навике стекао је у заробљеништву), „тврд према гребаторима“, или, да је „један отпуштени келнер због притужби једног госта, морао да се после месец дана врати у Јадран са молбом да се поново запосли, јер га у другим кафанама нису хтели, пошто му Жика није написао препоруку“. Иначе, његово особље га је поштовало и навикло се, да их газда Жика, иако строг, гледа као „своје и своју породицу“... Било је и познато да су музичари и уметници радо наступали у хотелу Јадран, што су потврђивале дописнице и разгледнице са поздравима „чика Жики“ од Властимира Павловића Цареваца, Мије Крњевца и др. Многи музичари почињали су и правили каријере у Јадрану. Таквих, лепих успомена и поздрава музичара и певача се радо присећао много година касније.

     Од 1944. године Живота је силом прилика у родном Крњеву, док ћерка Бранка са супругом Милутином - Тинетом и троје мале деце, Душаном, Драганом и Владаном, живе као подстанари у Смедереву. Повремено је одлазио у Смедерево због обавеза око обнављања и реновирања хотела, измиривања кредитних обавеза и издавања хотела закупцима. Надао се повратку у Смедерево, док му хотел није коначно отет.

          Са другом супругом Даринком живео је у наслеђеној очевој кући. Кухињу од 14м² делили су са снахом Лепосавом, супругом пок. брата, а у соби од 15м² су становали у скромним условима: кућа без уведене воде, земљани под, од ствари брачни кревет, ормар шифоњер, сто и три столице, шпорет, умиваоник и радио), у дворишту бунар, качара, кош, обори за свињац, кокошињац и касније озидана фуруна.
           Судбина, распоред звезда у тренутку рођења, историјски токови, „ратна срећа“ ил' несрећа, шта већ?... – одредише живот Животе, од хотелијера до скромног сељака.

           Бавио се пољопривредом, виноградарством, свињарством за своје потребе, правио чувено вино, косио детелину, сејао жито. Али, редовно је пратио светску политику, међународне односе и свакодневна збивања у земљи; док је могао одлазио би у бање да се полечи, водећи са собом најстаријег унука. У време студија својих унука продао је најлепшу њиву у Крњеву која га је прехрањивала. Можда га је баш такав напоран живот на селу од своје 52. године одржао крепким до дубоке старости. 

           А ми унуци памтимо да је деда био строг, упоран, правичан, штедљив. Васпитавао нас је да вредно радимо, да ценимо сваки рад и да се одговорно односимо према имовини; и тако, обилазили смо њиве, сакупљали црепчиће и камење по дворишту и њивама, хранили стоку, па би нас похвалио и за труд награђивао. Током летовања на селу нисмо ни примећивали да је приморан да живи скромно. Радовао се нашим обиласцима и припремао за такве сусрете, на породичним окупљањима био је расположен и задовољан, најважније му је било што нас види на окупу живе и здраве. 
        Нерадо је избегавао да прича о прошлости, национализацији и преживљеним траумама услед губитка својих најближих, јер, нема веће патње од патње родитеља који је сахранио своју децу. Ту неиспричану причу носио је у себи, настојао је да не показује рањивост. Тешко је подносио терет неизговорених речи и није могао да га се реши, као да се заветовао да заувек ћути о томе. Ретко би само изговорио: - „Комунисти.., видеће се једног дана каквих има“... Није могао да им заборави отимање хотела, после огромног задуживања да га обнови... Имена тих актера никада нисмо чули од њега. Живот на селу бившег хотелијера, у једној и по просторији, после ослобођења, није био тако тежак, као слобода после рата у којој му је отет хотел. Није био политички острашћен, у неколико прилика са симпатијама би се присећао изузетног политичара Љубомира Давидовића.

      Били смо исувише млади да бисмо о пуно тога разговарали са дедом. Остаје за нас питање без одговора зашто је то све тако решавано у национализацији... Претрпео је од власти много непријатности, горе би само било још да су га осудили као домаћег издајника, или још горе да су га као друге српске домаћине стрељали на Језави. Од времешних његових исписника и познаника касније су провејавала краћа сећања на престижни хотел и на деду као правог домаћина – и док је био имућан хотелијер, а и касније скроман сељак. Ми тада нисмо ни схватали каква је величина био наш деда Жика, и шта је све за живота доживео и преживео. 

     Када је пред крај живота остао без супруге Даринке, априла 1981. вратио се у Смедерево код ћерке. У позним годинама делио је омању собу са унуком Душком, потом и Владаном. Обилазио га је и лечио познати лекар др спец. Вукашин Милосављевић - Чампар. Последње дане проводио је у градском парку код цркве и смедеревске фонтане, где је са много млађим пензионерима, још увек бистрог ума и 17изврсног памћења, „претресао“ догађаје из предратног варошког живота и историје. Деда Жику су у шали називали „живом историјском енциклопедијом“.

     У позној старости душу његову још су тиштила сећања на заробљеништво, потом у само три ратне године рушење хотела у Петојунској експлозији, па поновна градња хотела из пепела, па губитак најмилијих у савезничком бомбардовању, и опет обнова хотела задуживањем, а када је поверовао да је на прагу решавања егзистенције за себе и породицу своје кћери „Бране“, доживео је и отимање хотела, још један ненадокнадив и болан губитак. Душа напаћеног старца издржавала је, али срце, које је много тога поднело, у 91. години је стало. У тренутку последњег уздаха као да је заспао, сачекавши да га наш отац последњи пут обрија. Сахрањен је у Смедереву лета Господњег 1983, поред својих непрежаљених, Даре, Душана и Заге. 

***

Денационализација и Реституција – Поступци денационализације и реституције су у току. Законом о реституцији предвиђено je да се национализовани пословни простори, који су данас државне институције, обештете бившим власницима 15% од процењене вредности, у ратама током 12 година. Ако национализовано власништво није институција, денационализује се и враћа власницима натурално...

Прва верзија писана је 2012,
и допуњена је 2024. године.

др Владан Вукашиновић,
ред. професор Београдског универзитета
Факултета спорта и физичког васпитања, у пензији.