Аутор: 

Џамић 
Слободанка 
- Боба

Смедерево

6-05-2024.

СМЕДЕРЕВО

Граде мој !...


     Опеван у песми, записан у времену, оставио снажан печат у историји. Средњовековни престони град, страдалник и победник! Вољени град поносних људи, некада! Данас то више није град препознатљивог духа. Непланска урбанизација и хипер изградња немилосрдно мењају лице града и бришу сећања и успомене на нека давна времена. Мало је тога остало што подсећа на славна времена и славне људе. Чак, ни снажна индустрализација после рата није нарушила ни повредила дух и "душу" овога града. Напротив, долазеће генерације су имале будућност, мало њих је одлазило "преко", остајали су овде. Уз подршку државе плански су школовани кадрови, добијали су стипендије, радна места и станове. Дуално образовзње није новост - како се то данас приказује, ишли су у школу и похађали праксу, постајали су добри мајстори, техничари, инжењери са знањем и пристојно су живели од свога рада.

     Можда ја дуго памтим, можда сам сувише везана за овај град, па ме зато боли свака неправда која му је нанета. Овде сам рођена, одрасла, ишла у школу, заљубила се, основала породицу, стекла пријатеље, овде сам и данас.

     Сећам се неких давних дана када смо породично ишли у "Гранд" на ћевапе, у смирај дана када се залазеће сунце одмара на таласима Дунава а Тврђаву боји нестварним бојама. Данас је та иста средњовековна Тврђава највећа равничарска Тврђава у Европи, претворена у атлетски стадион, уместо да прича причу о прошлости. Више се нико и не сећа престонице на Дунаву, Ђурђа и Јерине.

     Градска кафана, некада круна града и некадашњи хотел Гранд, зграда прелепе архитектуре и стециште старих Смедереваца, претворена је у складиште инвентара и прљавих завеса. И фонтана у башти истог хотела запуштена је и не ради. Прекопута, некада галерија "Нинић" или продавница Самоизбор, како је памте старији грађани до недавно, излепљена је умрлицама, данас Потемкинова села. Тужна слика центра града...

Хотел Гранд Смедерево

Некадашњи Хотел, касније продавница Самоизбор а затим  галерија Нинић,
сада ружан изглед напуштеног простора у центру града

 Некада стари дрвореди платана посечени. Дрвеће и жбуње се данас сади по жардињерама, незграпним и ружним. Сва стара калдрма и коцка повађена, улице заливене асвалтом где се сваке зиме отварају рупе и кратери а у пролеће крпе. Питам се, ко брине о овом граду? О његовој славној прошлости, о уређењу, о сећању на људе који су нам оставили дела. Да ли знају шта је у нашем граду пројектовао Дероко, да ли су чули за Селимира Јовановића, Дину Манчића, Илију Коларца, Кршљанина и многе друге знамените људе. Да ли знају где је био Коџасов млин, Зелени венац, колико је извора живе воде било у граду које нисмо сачували, ко све почива на Старом грубљу, када је била експлозија у Смедереву и где се налазе обележја страдалима, да не помињем Копчарску и Циганску малу, Ћир-Антину чесму и др.

     Мало ко се данас сећа како је изгледао Синдикални парк кога смо сви волели, са његових тераса пуцао је нејлепши поглед на Дунав. О његовој лепоти сведочи још по која фотографија. Данас је уништен и зарастао у коров, а могао би се обновити и уредити, и бити парк природе што својим положајем и заслужује.

Синдикални парк један од најлепших паркова у Смедереву и околини,
сада уништен, запуштен и забрањен за посету!?

     Сви потенцијали нашега града заслужују више бриге и љубави, за све што је записала историја, подарила природа и оставили људи. Можда би причу о нама могао да исприча и сам Дунав који вековима тече и сведочи о свему што је било и што ће бити.

     Можда би одговоре и сугестије могли да пружимо ми који смо рођени између 40-тих и 60-тих година прошлога века, одрастали између 50-тих и 70-тих, заљубљивали се и студирали између 60-тих и 80-тих, живели током осам различитих деценија, у два различита века и два различита миленијума. Прилагодили се новим технологијама и сачували сећања на аналогно одрастање, када су се утакмице преносиле са разгласа на бандери, када се волео фудбал, када је "легендарни" Киба предводио навијаче који су били заљубљеници а не насилници, када се фудбал бранио клупским бојама а не бејзбол палицама.

   Избегли смо дечју парализу, велики кашаљ мале богиње и сада ковид, захваљујуци нашим родитељима и учитељима који су веровали у вакцине. Дочекасмо дигитално доба у зрелим годинама и прилагодисмо се. Наша генерација је сведок свих промена на прелазу између два века и два миленијума. Живели смо чак у пет држава и три система и то нам даје за право да поредимо некад и сад!

   Некада смо имали времена, имали смо поглед, додир, данас уместо пружене руке и загрљаја, само један клик и стикер. Некада се породица окупљала за недељним ручком који је почињао домаћом супом и ринфлајшом. Била је то прилика да се окупимо и попричамо. Тада смо се познавали, причали, саветовали, решавали проблеме и недоумице, доносили решења. Нисмо много имали а били смо срећни. Нисмо стрепели шта ће нам се догодити у школи или на улици. Нисмо познавали вршњачко насиље, владало је другарство. Није било брзе хране ни доставе, храна се спремала у кући и све је мирисало. Кућа је била дом а у дому кухињски сто на сред просторије, ту се учило, јело, дружило, ту смо стицали самопоуздање и спремали се за живот, ту смо били породица.

Тврђава Смедерево, око 1915. године

          Дакле, генерација на прелазу између два века и два миленијума памти вредности минулих деценија и радо би их поделила и сачувала од заборава. Без прошлости нема ни будућности. Недостаје тако мало културе сећања, поштовања и сензибилитета према онима који су нам оставили и сачували баштину, а наше је да сачувамо и пренесемо даље. Летећи аутомобили и вештачка интелигенција нека сачекају бар неко време.