Сећање на старе Смедеревце
Инжењер Добривоје Марковић Доба

„Први до првога”: Доба и Цаце

Доба као први помоћник генералном директору Железаре Светиславу Радивојевићу

Добривоје Марковић Доба, дипл. машински инжењер, први је Смедеревац који је успео да буде један од првих директора смедеревске Железаре, односно Металуршког комбината Смедерево. Године 1972. Добривоје Марковић Доба постао је директор одржавања читаве фабрике! Наиме, у тадашњој шеми организације, поред генералног директора и његовог заменика, постојале су практично и две одвојене радне целине: производња и одржавање. Ово је прича о том знаменитом Смедеревцу Доби!

Ђак, студент, инжењер

Доба је, по мајци, треће колено Смедереваца, а иза себе је оставио два. Рођен је 1942. године у Смедереву, од оца Бранислава (Брана) и мајке Ружице (Сека). Поред Добе, његови родитељи имали су и ћерку Добрилу (Лила) која је била три године старија. Обоје су потекли из радничке породице, у којој су, у поратном периоду оба родитеља привређивала. Отац Бранислав, дошао из Доброг Дола за обућарског калфу, био је врстан мајстор тапетар и као такав радио је у фабрици за ремонт и поправку вагона „Херој Срба” (ЕДЖ Железничка радионица од 1926.год.). Мајка Ружица радила је као помоћни службник у ОШ „Димитрије Давидовић”, а оснивањем Народног музеја 1959. у приватној кући Милана Јовановића Стојимировића, и у њему.

Доба је ишао у ОШ „Димитрије Давидовић” и био један од изузетно добрих ученика. Још у том дечачком узрасту истицао се богомданим особинама ‒ рођени лидер, мобилизатор и организатор. Као такав учио је и завршио Смедеревску гимназију. Тих година активно се бавио спортом. Близина Дунава за њега и његову сестру Лилу била је изазов да се определе за веслање. Наравно, и друштво у коме се кретао и са којим је одрастао, бавило се овим атрактивним спортом. То су били млади момци и девојке, жељни знања, успеха и свакојаке афирмације.

Те срећне и напредне 60-те године прошлог века биле су познате по „забављањима” лепих и згодних девојака и момака. Једна од најлепшхих и најтрајнијих веза била је између Добе и Раце. Они су били пример добре омладине и многи су се угледали на њих! Доба је, након завршене Гимназије, уписао и у рекордном року завршио Машински факултет у Београду, 1966. године. Исте године он се запослио у фабрици, која се тада звала Рудници и Железара Смедеревео, и ту почињу и долазе до изражаја оне, већ раније наведене, особине.

Добривоје Марковић Доба, дипл. машински инжењер, први је Смедеревац који је успео да буде један од првих директора смедеревске Железаре, односно Металуршког комбината Смедерево. Године 1972. Добривоје Марковић Доба постао је директор одржавања читаве фабрике! Наиме, у тадашњој шеми организације, поред генералног директора и његовог заменика, постојале су практично и две одвојене радне целине: производња и одржавање. Ово је прича о том знаменитом Смедеревцу Доби!

Спортиста и спортски радник

Доба се годинама бавио веслањем и са својим другарима остварио је изванредне резултате. У монографији „ 90 година ВК Смедерево“ остало је забележено где је све Доба учествовао као такмичар и шта је све освојио. Ту је такође документовано да је, као директор Железаре и као друштвено-спортски радник, био више пута биран за председника Веслачког клуба Смедерево, те да је и више пута био у управи клуба.

Доба је веслао у четверцу са кормиларом, у коме је био тзв. „штрокер”. То је први веслач до кормилара који одређује темпо веслања, односно он је тај који „диктира” дужину завеслаја и фреквенцију (број заваслаја). Током више година Доба је учествовао на многим првенствима, као и на куповима Србије и Југославије. Остало је забележено да је највећи успех постигао на Омладинском првенству Југославије 1959. године уЗагребу. Том приликом Доба је са својим четверцем освојио бронзану медаљу!

Доба у свом четверцу у Загребу, 1959. г.

То је био четверац са кормиларом у следећем саставу: кормилар Стојан Тасић, Добривоје Марковић, Сободан Шикмановић, Живадин Милошевић и Славко Станисављевић.

Иако је био спортски настројен човек, Доба је годинама остао најприврженији веслању. Већини је познато да је Веслачки клуб у Смедереву, још 1924. године, основала и спонзорисала фабрика Сартид. Тако је било и у периоду после Другог светског рата, када је спонзорство и набавку неопходне спортске опреме, преузела „нова” фабрика Железара Смедерево, па Металуршки комбинат Смедерево, те Сартид 1913.

Међутим, многима није познато да је Доба 1971. године био најзаслужнији за куповину најсавременијих чамаца из DDR-a (Источна Немачка, са којом је тадашња СФРЈ имала изванредне односе), када је уз уговор за испоруку опреме за Хладну ваљаоницу „избоксовао” и испоруку неколико чамаца за Веслачки клуб.

Доба са својим веслачима

Године 1978. Доба је постао председник Веслачког клуба, а те године у Смедереву је одржано Првенство Србије у веслању. У том мандату остврени су и добри резултати: прваци ‒ јуниорски четверац са кормиларом, сребро ‒ иста екипа у сениорској конкуренцији, сребро ‒јуниорски четверац скул, као и осмерац.

Публика на Веслачкиом клубу , 1987. г.

Проверени дружтвени и спортски радник, Миодраг Вукашиновић Микица, поново је, по пети пут, постао председник Веслачког клуба 1987. године, а за члана управе изабран је поново и Доба. Значајно је навести да је, са својим сарадницима, Доба омогућио изградњу нових просторија клуба ‒ направљени су ергометрана, теретана и хангар.

Миодраг Вукашиновић Микица у разговору са Титом

Одлични резултати у веслању постигнути су и у 1988. години, када је Доба поново постао председник Веслачког клуба; у Загребу је остварено: прваци ‒ кадетски дубл скул и четверац са кормиларом. У том Добином мандату тренер је постао Дејан Гуслов. Тада веслачи освајају пет златних медаља!

Доба са заслуженим признањем, 2004. год.

Доба је добио и адекватна признања као један од најзаслужнијих за развој и напредак веслачког спорта. Он је учинио све што је могао да веслање постане и остане најтрофејнији спорт у Смедереву. Имали смо веслаче такмичаре на Олимпијадама: Москва 1980, Сиднеј 2000. и Атина 2004.

Стручњак, руководолац, директор

Почетком 1970. године, високо руководство фабрике одредило је Добу за једног од руковидилаца тада великог пројекта ‒ изградања Хладне ваљаонице. Добивши широка овалашћења, он је формирао свој пројектни тим у који уврштава и младе и старије искусне људе : ту су били њему познати инетелигентни и вредни стручњаци, али и они који је тек трабало да се покажу и докажу као такви.

Пут и процедура били су познати ; ти одабрани људи имали су задатак да науче нови процес производње и нову будућу опрему, а онда и страни језик (у конкретном случају Хладне ваљаонице ‒ немачки), јер у Уговору за пројектовање и испоруку иностране опреме, постојала је клаузула да се људи, који ће касније радити у производњи и одржавању, морају слати на вишемесечну практичну обуку. Тај одлазак у иностранство ради обучавања у послу звала се популарно – специјализација. Пре те групе стручних људи, на специјализацију су слати радници у СССР, ЧССР, Мађарску", а касније у Француску, Јапан, Немачку, Енглеску, Кину и др.

Нека се на „нескромности” не замери аутору ових редова, али и он је имао срећу и задовољство да буде један од ових људи и иде на тромесечну специјализацију у Немачку!

Доба на пријему првог кварто-ваљачког стана у Магдебургу, 1971. год.
На слици су Џама, Љуба, Бранко, Мија и немачки стручњаци из СКЕТ-а

Сигурно је да је Доба био један од најзаслужнијих људи из највишег руководства Железаре, како за доношење одлука за изградњу, тако и за саму физичку реализацију изградње тих погона. Чињенице говоре да је у том временском периоду изграђено највише погона: Септембар 1971. ‒ Висока пећ, Април 1974. ‒ Хладна ваљаоница, Новембар 1974. ‒ Конверторска челичана, Јуни 1979. ‒ Топла ваљаоница, Јули 1980. ‒ Јапанске маказе, Март 1985. ‒ Хладна ваљаоница II . Није згорег напоменути да је Доба, за своје одлуке и решења, имао велику и непосредну подршку од генералног директора Миодрага Чеперковића, али и од других директора (Мито Тривић, Светислав Радивојевић, Раде Чолић) и руководилаца тадашњих друштвено-политичких организација (СК, SSRN, РС...).

Иницијатор, мобилизатор,организатор

Нови 6-ти стан на Завршној прузи у Топлој ваљаоници, изграђен 1991. г.

Из свог Инжењеринга, Доба је иницирао увођење пројеката модернизације и проширења погона са циљем повећања капацитета, проширења асортимана, повишења квалитета и повећања безбедности. Он је знао да у Железари има образованог стручног кадра, како за пројектовање, тако и за извођење радова (монтажа). Под Добином координацијом спроведена је и последња велика инвестиција у Железар: Изградња шестог ваљачког стана и дуплирање мотора на завршној прузи у Топлој ваљаоници 1991. године.

У време уведених санкција УН, Доба је био мобилизатор својих сарадника у налажењу послова за Инжењеринг, чији је директор био. Уведени су послови скенирања и дигитализације пројектне и паспортне докуменације, и на тај начин зарађено је 4,8 милиона долара, када је плата у Железари била 20 Аврамових динара! Његова иницијатива било је и налажење инжењеринг екстерних послова: пројектовање, консалтинг, скенирање, термовизија, и др. При свему томе исказала се његова способност организовања сопствених људи, али и ангажовање стручних људи из других целина.

Друштвено-политички радник

Као врло образован и интелигентан човек, Доба је био и врло активан друштвено политички радник, па је за један период 1970. године изабран за председника Управног одбора у нешто раније преименованој Железари – Металуршки комбинат Смедерево. Он је већ тада знао колики значај има Железара Смедерево, о чему говори и чињеница да су је посећивали и највиши домаћи и инострани државници. Свакако је највиши домаћи државник и драги гост увек био председник Југославије, Јосип Броз Тито.

На дочеку Тита међу првим и најодговорнијим стручњациам и друштвено -политичким радницима;
С десна на лево: Јованка, Тито, Мито Тривић, Радојко Ћирковић, Доба Марковић и Драган Илић

На дочеку Тита у Железери 1970. год. међу првим и најодговорнијим стручњацима и друштвено-политичким радницима био је и Доба Марковић. Врло је важно навести да је те године, на информацију да ће се радови на изградњи Железаре обуставити због недостатка пара, Тито рекао: „То не може, ја не дам да ми нових милион радника оде у иноземство, то је капитална ствар и то мора да се заврши!" Том приликом уручена му је Повеља почасног грађанина Смедерева.

Доба је, као човек велике интелигенције, начитан и образован, одлучан и карактеран, пуно обећавао, па је као такав поседовао све предиспозиције да буде можда, и први Смедеревац који ће постати генерални директор Железаре! Међутим, иако је био човек визионар и човек са антиципацијом, несрећни инерасветљени пожар у Хладној ваљаоници 1986. године, директно је утицао да тако нешто не деси! У кризним 90-им годинама и у годинама демократских промена и увођења вишепаратијског система у Југославији, односно Србији, Доба је променио своје друштвено-политичко опредељење. Уз своју одраслу школовану децу, али и самосталном одлуком, био је активни учесник демократских промена.

На састанку СК фабрике ; С десна на лево: Доба и Драган Илић

Хуманиста, хедониста, домаћин

Потичући из градске радничке породице, Доба је имао пуно разумевања за све школоване младе људе, када је запошљавање у питању. Иако је у 60-им, 70-им и 80-им годинама, дошло до бурне изградње нових фабрика, погона или проширења истих, због миграције и доласка великог броја људи са села у град, ипак је било тешко доћи до посла. Нарочито је био изражен велики прилив људи у Смедерево, па је и ту било проблема са запошљавањем, посебно женске радне снаге и омладине!

У том периоду, Доба, у договору са стручним руководством фабрике и руководиоцима друштвено-политичких организација, доноси одлуку да се сваког 8. марта у Железару прими на посао по неколИко девојака и младих жена. То су углавном била деца Железариних радника и/или супруге младих већ запослених стручњака. Међутим, ни он ни руководство фабрике нису заборавили на бригу о људима са „јужне пруге“, а касније и о људима из „косовских аутобуса“, али и хрватских и босанских!

Породична фотографија из 1977.године; С десна на лево; Доба држи Сању, мајка Сека,
зет Дика држи Даницу, сестра Лила, отац Брана, супруга Илона држи Милана, и тетка Рада

Железара је Доби била друга кућа, па је мало тужно што ту није дочекао заслужену пензију. На новом радном месту, у београдском „Југометалу”, као саветник генералног директора, истакао се својим већ познатим способностима и био задужен за изградњу новог објекта који је требало да буде једна од првих „паметих” пословних зграда са уграђеном најновијом ИТ технологијом.

Доба је био и прави хедониста. Волео је да попије, пуно је пушио, волео провод, једноставно волео је живот! Био је омиљен у друштву, а његове приче из младости и са путовања (увек са понеким новим детаљима) сви су радо слушали и препричавали. Умео је да живи и ужива јер је имао способност проналажења радости у малим стварима. Пошто је јако волео Дунав, на Орешцу, на десној обали, подигао је викендицу, како би са својом породицом проводио слободно време. Како је био изузетно друштвен човек, ту су му долазили кумови, другови и многи пријатељи. Често је одлазио на пецање, а кад није било бољег улова, рибу је набављао од аласа којих је на Орешцу било пуно. Доба је био вешт и у припремању рибе. Кувао је лепу рибљу чорбу и најчешће пржио рибу.

Илона и Доба ‒ Срећан брачни пар; 2004.година