ГРАДСКА ПОЗОРИШНА
ДРУЖИНА

       Захваљујући једном документу, који се чува у Архиву Србије, сазнајемо још неке чињенице из живота некадашњег становника Смедерева, нашег великог комедиографа Бранислава Нушића.

          Поуздано је утврђено да Нушић, који се тада презивао Нуша, није рођен у Смедереву, већ у Београду - 8. октобра 1864. године, али је у дечачким данима, када му је отац Георгија Нуша пропао као трговац, дошао са целом породицом у Смедерево и ту живео више година. Ту је Нушић успоставио први контакт са позориштем.

          У Смедереву је пет месеци током 1873. године радила Смедеревска позоришна дружина,¹ која тада није имала путујући карактер. Њен редитељ био је Михаило Димић. Пошто је позоришна дружина за то кратко време била сталног каратера, у свом саставу имала је глумице из Смедерева. Како је Смедеревска позоришна дружина на крају финансијски пропала, то је Михаило Димић упутио 15. октобра 1873. године писмо министру унутрашњих дела у којем моли за одобрење да са дружином отпутује из Смедерева, јер га је неколико општина позвало да тамо даје представе.

          Михаило Димић у молби уверава министра да је позоришна радња корисна за народ, "нарочито у свом ширењу свести према народности својој, о лепом, о поштеном, једном речју позориште садржи поуку за одрасле грађане као и младежи, те држим поуздано, да ће ми уважити захтев, који је од замашна утицаја за наше младалачко државно друштво".

          Занимљиво је да на крају Димић моли господина министра да "одобреније или неодобреније надлежним путем преда овдашњем лађарском трговцу Димитрију Ђикадијићу са станом у Савамалској улици број 34"

         Уз ову молбу за нас је посебно интересантно уверење које је Суд Општине смедеревске издао 25. септембра 1873. године, под бројем 5397. У њему се уверавају земаљске власти и свакако да је госпдин Михаило Димић, бавећи се у Смедереву пет месеци, био доброг владања, а занимао се глумачком вештином у Позоришној смедеревској дружини - као редитељ и под платом. Ово уверење је потписао Председник Општинског суда Димитр. Милетић и деловођа Драг. Јовановић.²

          Сад кад смо се упознали са делимичним радом и жељом редитеља Димића да отпутује из Смедерева, долазимо до везе између породице Нушић и ове позоришне дружине, које су све од реда популарно зване - путујућа позоришта, позоришта на точковима - како би се данас рекло.

          Позоришне представе у Смедереву даване су у згради кафане "Зелени венац", на месту где су данас погони Штампарије "Димитрије Давидовић". Димићева трупа је давала представе, судећи према времену које је провела у Смедереву, у летњој башти, у којој се нашао и мали Алкибијадес Нуша³

          О позоришту у Смедереву после Првог светског рата дао је податке Драгослав Б. Јефремовић (1891 - ), најстарији син Бранка Јефремовића из Смедерева, власника циглане. У једном писму, које је упутио из Буенос Аиреса (Аргентина), он пише: ' Заборавих да вам кажем да сам ја велики симпатизер позоришта. Тако, ја сам одмах после доласка са Солунског фронта основао у Смедереву једно позориште. У њему су играли чувени београдски глумци: Света Динуловић, његов син Ива, Фрици Штиха, бивши глумац Сима Милутиновић, Власта Антоновић (брат познатог смедеревског глумпа-аматера Гојка Антоновића - наша примедба), затим као дилетанти моја браћа, сестра Иванка, Мица Тодоровић, Драгос. Ђорђевић, сада судија и други.

          Представе су биле изврсне, тако да су ми многи интелектуалци после прве представе честитали. Нажалост, после две године ми, Јефремовићи, преселили смо се у Београд и позориште се без мене, који сам био његова душа, угасило. У међувремену умро је и стари Динуловић, а син Ива премештен је као агент београдског друштва у Београд".

        Драгослав Јефремовић у писму даје и локапију о постављању пре Првог светског рата три штека за пристајање пут-ничких бродова. Аустријски бродови су пристајали на низводном кеју, српски су за пристајање имали средишни део, док се узводно од њега налазио мађарски кеј. После рата, 1918. аустријски и мађарски бродови нису пристајали у српским варошима, па је због тога постојао само један штек, српски, који је био постављен на средњем кеју.

                                                                                                                                                                        

1)  Позоришна дужина у Смедереву, био је званичан назив позоришта које је основано 1872. године. Оно се под бројем 5
     од 18. септембра 1872. обратило "господину Министру просвете и црквених дела" дужим писмом у коме, поред осталог
     "моли за своју гардеробу српске, турске и шпањолске хаљине". Одговор Народног позоришта, коме је молба
     прослеђена био је негативан због немања довољно реквизита. Архив Србије Мин. просвете - Х-242-1872.

2)  АС-МУ Д П - ХVI - 27 - 1873 
     Цит. по Перуничић, Бранко: Насег~: и град Смелерсво. Смедерево, 1977. стр. 1206 и 1207. И већина других архивских
     докумената цитирана је по том делу.

3)  Пред крај 19. века јало је Смедеревско позоритите. То је било 1899. године. Његов управник био је Душан Топаловић, а
     драматург Димитрије Карапанџић.

     Петровић, Љубомир: Град Смедерево у српској историји и књижевности. Панчево, 1922. стр. 24.