НУШИЋ У СМЕДЕРЕВУ И О СМЕДЕРЕВУ
У свом богатом књижевном стваралаштву Нушић није посебно писао о Смедереву и Смедеревцима иако је прве животне утиске носио баш из тог града и од људи који су окруживали његовог оца Георгија Нушу и целу породицу. У свом делу Аутобиографија он помиње на неколико места Смедерево па наводи, у своме стилу; "Код мога рођења није само датум споран, већ и само место Тедни су биографи бележили Београд, као место мога рођења, а други Смедерево
“ У одељку Аутобиографије "Прва љубав" Нушић пише о извесној Перси, његовој првој љубави у време кад је пошао у први разред гимназије. Тада је, пише он, добио прве мушке панталоне и осетио да је дошло време да се заљуби. То је била Перса, прва комшика, пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Она је била ћерка професора, који је Нушићу и његовим другарима предавао рачуницу – и који о њему није имао најбоље мишљење. Њој је било девет година и учила је трећи разред основне школе, дакле, била је по причи неколико година млађа од Алкибијадеса, како се онда још звао. Наравно, и овде је дошла до изражаја њетова неисцрпна и раскошна духовитост, јер он ту прву (своју) љубав смешта у буре у коме је његова мајка зими киселила купус. Ту је он, како каже, исказао Персиди љубав, па је због те миле успсмене био тронут увек када би прошао поред каквог бурета!
Алкибијадес није био, бар у првим годинама, ванредан ђак, па је још у почетку цела ова "љубав" била осуђена на пропаст. Неиме он је код Персидиног оца био слаб ђак, па га је у причи и она бог тога корила. Нушић се клео да ће учити, зарад љубави, рачуницу, али је и поред тога добио јединицу "из предмета њеног оца". Нушић не би био Нушић кад целу причу не би зачинио на крају са једење: : палидрваца и батинама које је добила његова изабраница. Мајка јој је батинама истерала осећаје које је, према причи, имала према Нушићу и на томе се завршила комедиографска мајсторија.
То је био повод за истраживање података о поменутој Перси, њеној породици - и описаној љубави. Томе је дао велики допринос др Леонтије Павловић који је први открио податке везане за тај Нушићев доживљај.
У пописној књизи вароши Смедерево за 1862/3. годину“ под редвим бројем 383. уписан је Василије Жељезовски, учитељ стар 32 године, жена му Милица (25) син Александар (7), те ћерка Персида (5).
Његова месечна плата исносила је 17,5 талира, а непокретне имовине жије имао. Из овог пописа закључујемо да је Персида морала да буде рођена 1857. или 1858. године и да је од Бранислава Нушића била старија бар 6 година.
Према томе, наводна прва љубав Бранислава Нушића извесно је да се није одиграла онако како је Нушић забележио у Аутобиографији, али је имала за основ неке истините догађаје. Овоме иде у прилог прича, сигурно истинита, да су се од Нушића склањале особе које је познавао "да их не би ставио у комедију". Овоме иде у прилог чињеница да је Нушић у познијим годинама, у време када је оболео и теже одлазио у друштво, од познаника и пријатеља сазнавао новости из друштва, па је те материјале користио као грађу за своја дела. Нушићева сусетка Персида касније је била удата за Ђоку Гроздана, који је надимак или презиме добио по виноградима, грожђу које је имао. Персидини потомци, којих има данас у Смедереву, кажу да су Ђокини виногради почињали још при крају улице Анте Протића и да су цела околна брда била под виновом лозом. Др Леонтије Павловић у књизи "Смедерево у 19. веку" пише "да је Персида била врло весела, духовита, музикална и прави ђаво од жене. Била је чувена као плетиља и везиља. Умела је да "баца карте".
Прве позоришне доживљаје Бранислав Нушић имао је у Смедереву где је дошао у везу са позоришном дружином Михаила Димића. Та путујућа дружина се костимирала у кући његовог оца Георгија, а представе је давала у оближњој гостионици "Зелени венац". Када је трупа финансијски пропала и са двоја кола са арњевима са глумцима, делом гардеробе (она значајнија била је за новац заложена код Георгија Нуше) и архивом са преписима позоришних улога отишла у друго место, будући комедиограф се латио пера. Имао је само 13 година када је у Смедереву почео стваралаштво. Зна се да је написао патриотско дело "Бој на Љубићу", а по идеји Косте Трифковића исте године написао је шаљиву игру "Риђа брада". У тој игри муж и жена се воле и лепо живе. Међутим, женину срећу нагриза једна мужевљева тајна: он се сваког јутра закључава у своју собу и тамо остаје по један сат! Жена постаје љубоморна - иако зна да је муж тамо сам. Позива у помоћ свога чику и уз његову помоћ проваљује врата. Кад тамо муж вредно боји браду, јер је риђобрад. Ово због тога јер је жена била сујеверна, па отуда код ње веровање да су људи риђе браде зли. После овога се мири - јер се уверава да су, ето, и људи риђе браде добри баш као што је њен вољени муж.
Породица Нушић, у време док се презивала Нуша, а то је било детињство будућег комедиографа, живела је у Смедереву у данашњој Нушићевој улици, на домак обале Дунава. Та зграда носи број 1, а извесно је да су Нушићеви раније становали још у једној згради, ближе Дунаву,10
Отуда су доживљаји Алкибијадеса из детињства обрађени у делу Хајдуци, чија се радња одиграва у близини Дунава који се помиње у елу. Ту су главни јунаци поред њега Жика Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Мита Трта и Лаза Цврца.
У фарси Светски рат Нушић се присећа Смедерева - помињући смедеревско вино, мада је у животу, према сећању савременика, вину претпостављао пиво.
Интересантно је да у Смедереву живи и ради као фотограф Зорица Јовановић, један од потомака Персиде из Нушићеве "Аутобиографије". Зорица је њена унука, па јој је отуда познато да је Персида била лепа девојчица и девојка. Она је 1870. године - дедала букет цвећа краљу Милану Обреновићу приликом посете Смедереву.
У Смедерево је 1936. године дошла за професора Гимназије Радмила Андрејевић и у њему провела свој професорски и животни век. Једном приликом испричала је да је сазнала од своје свекрве Анастасије Андрејевић, рођ. Тодоровић (1876-1964) да је Нушић мотив за комедију "Госпођа министарка" нашао у Смедереву, у старој породици Божановић, која више није присутна у Смедереву.
Нушић је долазио у Смедерево ради посета својој сестри од тетке Мици, која је била грбава и није се удавала. Отац јој је био председник суда и живела је од његове пензије. Имала је кућу у делу Смедерева према Дунаву и често је била у друштву са својом пријатељицом Маријом Марковић, сестром поменуте Анастасије Андрејевић. Када би их Нушић затекао у разговору - завладао би мук. Оне су се бојале "да их он одмах не стави у комедију".
9. Павловић, Леонтије: Смедерево у 19. веку, Смедерево 1969. стр. 126-135 и 195
10. Домазет, Славко; Нушић и Смедерево - прилог биографији Бранислава
Нушића, Смедерево, 1989.
Klicke hier, um einen Text zu schreiben.