проф. др Владан  Вукашиновић
Смедерево, 21-08-2025.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ, ЖИВОТ И ДЕЛО ВЕЖБАЧА, НАУЧНИКА, ПОЛИТИЧАРА, КЊИЖЕВНИКА,
УТЕМЕЉИВАЧА СРПСКЕ ГИМНАСТИКЕ И СОКОЛСТВА

       Владан Ђорђевић припадао је генерацији београдских лицејаца, касније утицајних научних, културних, друштвених и политичких посленика. Неуморно деловање у јавном друштвеном животу Београда и Краљевине Србије, запажено обављање државних послова и дипломатских функција, импозантан стваралачки опус у медицини, историји и књижевности сврставају Владана Ђорђевића у сам врх знаменитих личности историје Србије. Поред заслуга у трасирању друштвено-културног, научног и политичког живота Србије, пружио је и огроман допринос развоју физичке културе у Краљевини Србији крајем 19. и почетком 20. века. Зачетник је идеје да се оснује „велико гимнастичко друштво у Београду са огранцима по Србији“. Развој гимнастике у Србији условио је убрзо прихватање соколства и појаву модерног спорта. Применом историјског метода проучена су и обрађена аутентична документа из 1895, 1908, 1910, 1925-1927, 1938. и др. (извори на крају текста у линку), углавном непозната и недоступна широј и стручној јавности, која осветљавају свестране доприносе др Владана Ђорђевића.

ЖИВОТОПИС ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА – ВЕЧНОСТ ЗНАЊА, ДЕЛА, ВРЛИНА

       Доктор Владан Ђорђевић, маркантна фигура из историје Србије, својим интелектуалним, организационим и радним потенцијалима оставио је снажан печат у научном, културном, друштвеном и политичком животу Србије крајем 19. и почетком 20. века. Овај интелектуалац, српски лекар, познат и ван граница Србије, оставио је за собом дубоке трагове, вредна дела, идеје и схватања којима је мењао Србију на боље и креирао јавни живот у њеној престоници у Београду. Свестран и авангардан, импулсиван и истрајан, оснивао је, осавремењавао, доприносио медицини, санитету, војсци, политици, дипломатији, културном и друштвеном животу, књижевној и историјској публицистици, школству, спорту.., свему ономе где би се нашао и чега би се прихватио да ради. У сваком послу био је неуморан, одлучан, иновативан, савремен, значајан за напредак друштва и државе Краљевине Србије.

       Бројни подаци осликавају Ђорђевићева различита интересовања и организационе и радне потенцијале у бројним пословима којима се бавио. Нешто мање је истражен његов допринос развоју физичке културе, односно, телесног вежбања, грађанске и школске гимнастике, које ће условити појаву савременог спорта и соколства у Краљевини Србији крајем 19. и почетком 20. века. Рад о изузетности др Ђорђевића потврђују чињенице до којих се дошло истраживањем, и непретенциозан је прилог проучавању дела познатих и историјски афирмисаних српских интелектуалаца.

СВЕСТРАНОСТ И АМБИЦИОЗНОСТ МЛАДОГ ИПОКРАТА

       Владан Ђорђевић рођен је у Београду 21. новембра 1844. године, у Господарској улици (данас Васина улица) у породици цинцарског порекла. Отац Ђорђе Ђорђевић, санитетски помоћник, касније поручник у српској војсци, пореклом из Епира на граници северне Грчке, и мајка Марија, рођена Леко, из познате београдске породице цинцарског порекла, у жељи да им друго дете постане лекар дали су му на крштењу име Ипократ, по Хипократу. Породица Ђорђевић није имала среће са породом, за кратко време умрло им је троје деце. Ипократ је у седмој години живота остао и без мајке која је преминула непосредно након порођаја. Отац је исписао Ипократа из грчке школе и преселио породицу у Сарајево да би се бавио апотекарством. Српску школу у Сарајеву Ипократ је завршио са одличним успехом, и због његовог даљег школовања породица се вратила у Београд. Показавши завидно знање одмах је уписан у други разред Прве мушке гимназије.

       Приликом уписивања Београдског лицеја (1862, прве више школе у Србији), на наговор декана, познатог филолога Ђуре Даничића, Ипократ је променио име у „српскије“ - Владан, које је настало као превод другог дела његовог крштеног имена: Ипо-крат (од кратија, гр. – владавина). После прве године Лицеја, иако је већ био виђен као студент лингвистике и будући књижевник, дилему даљег школовања разрешили су лицејски професори. Процењујући његове могућности на природном смеру одредили су га за студије медицине, а највећи утицај у томе имао је још један знаменити професор - Јосиф Панчић.

ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ, ПРЕДАНОСТ ПРОФЕСИЈАМА, У СЛУЖБИ НАРОДА

        У јесен 1863. Владан Ђорђевић је послат као државни питомац на престижни бечки медицински факултет. Предавали су му чувени професори медицине Хиртл, Брике, Рокитански, Шкода, Хебра, Зигмунд и славни професор хирургије Тодор Билрот, који ће га прогласити својим најдаровитијим студентом. То је Ђорђевић потврдио бриљантном одбраном тезе крајем 1868, а већ у јануару 1969. промовисан је за доктора медицине, а само пет месеци касније, и за доктора хирургије, потом и за магистра опстетриције (породиљства). Док је студирао и током двогодишње специјализације у Бечу, под великим утицајем професора Билрота стекао је завидну вештину оперисања и прихватио „пруску“ тачност, дисциплинованост и организованост у послу. Иако је започео праксу на хируршко-гинеколошкој клиници у Прагу, амбициозни Ђорђевић се вратио у Беч због специјализације хирургије (1869-1871). Рано је скренуо пажњу и првим научним радовима које је писао на немачком, а затим преводио за „Српско учено друштво“. На бечкој клиници стекао је диплому специјалисте хирурга-оператора.

       Да би се даље усавршавао „у ратној хируршкој техници“, тражио је допуштење српске владе да учествује у раду санитета током Француско-пруског рата. У великој ратној болници у Франкфурту Ђорђевић се истакао као лекар ординатор и шеф једног одељења, па му је за заслуге додељен чин санитетског поручника у резерви. Ђорђевићева амбициозност, стручна радозналост и резултати нису могли да прођу незапажено. Иако млад, убрзо је биран за редовног члана „Српског ученог друштва“ 1869, „Лекарске задруге“ 1870. и Антрополошког друштва у Бечу 1871. године.

        После осам година Ђорђевић се вратио у Србију у јулу 1871. као први школовани српски хирург. У Београду је отворио лекарску ординацију и радио краће време као приватни лекар и оператор. Брзо се прочуло да брине за здравље свог народа и да сиротињу лечи бесплатно и помаже новцем. На јавним скуповима као и на својим предавањима предлагао је да се оснују сиротињски дом, болница за сиротињску децу, павиљон за сироте породиље, школе за глуво-нему и слепу децу. Поднео је и молбу Министарству унутрашњег дела да му се дозволи да бесплатно лечи сиротињу и тако се одужи држави за добијену стипендију. Уместо одговора који је чекао пет месеци, указом кнеза Милана постављен је за војног лекара друге класе и за шефа хируршког одељења Београдске војне болнице (1871). Поред ове функције предавао је на првим курсевима болничарске службе и био први предавач војне хигијене у официрској школи, касније у Војној академији. Следеће, 1872. године основао „Српско лекарско друштво“.

       Дворска служба, интриге и афере постале су му велики терет. Одласком са двора, следећих десетак година руководио је војним санитетом у оба српско-турска рата (1876-1878), и у српско-бугарском рату (1885-1886), као и цивилним санитетом када се није ратовало. За успешно организовање санитета, већ после завршетка првог рата требало је да му се додели чин пуковника, али књегиња Наталија поцепала је указ кнеза Милана о унапређењу Ђорђевића. Владан је поднео оставку, али је кнез није уважио и одликовао га Таковским орденом, који је имао само руски генерал Черњајев. У српско-бугарском рату из резерве је враћен у активну војну службу, тада му је додељен чин санитетског пуковника, до овог унапређења у српској војсци лекар није могао имати виши чин од мајорског.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ, НЕИСЦРПНА СНАГА И ДОСЛЕДНОСТ НАЧЕЛИМА

       Ђорђевић је био истинољубив, повремено је оштро говорио и писао и о пропустима краља и његовим политичким потезима који су потресали државу и успоравали њен развој. Краљ Милан био је врло осетљив на такве критике. Први већи сукоб догодио се када је Ђорђевић позвао на одговорност и краља и поједине министре за пораз Србије од Бугарске у бици на Сливници новембра 1885. написавши у „Отаџбини“ „голу и горку“ истину о политичком и војничком вођењу рата (1887). Милан Обреновић, увређен, својеручно је написао тужбу да би га послао у затвор, али га суд није осудио. Неколико месеци касније краљ је морао да прихвати да се способном Ђорђевићу повере два ресора у министарству – просвета и црквени послови и привреда, али ће и даље остати у краљевој немилости због штампања „праве историје Сливнице“. Тако, исте године, краљ је својеручно избрисао његово име са списка Кујунџићеве листе кандидата за прве академике у Србији.

       Са великим невољама породица Ђорђевић се суочила када је краљ Милан прерано абдицирао (1889). Одрицање од престола и предавање државе малолетном сину и Намесништву Владан Ђорђевић је оценио неодговорним и себичним у време нестабилних политичких односа у земљи. Зато га је неколико дана после абдикације затекло прерано (прво) пензионисање, октобра 1889. Одласком Милана Обреновића из земље Ђорђевић се повукао, али на кратко, Обреновићи су га се опет сетили, јер им је био потребан.

         Поред бројних дужности које је обављао, др Ђорђевић је као велики поклоник телесног вежбања основао 1881. године Београдско друштво за гимнастику и борење, са идејом да се уз помоћ овог „централног гимнастичког друштва поради на оснивању сличних у свакој вароши и варошици ради унапређења здравља и телесне снаге народа“. Ово је био преломни тренутак за развој гимнастике и у другим градовима Србије, као и, убрзо, соколства и појединих спортова.

        Године 1891. др Ђорђевић је прихватио понуду Намесништва да попуни дипломатско место на двору грчког краља у Атини. Три године успешно је развијао пријатељство између Србије и Грчке, док место није укинуто буџетом, па је други пут пензионисан (јануара 1894). После три месеца постављен је за посланика у Цариграду (априла 1894), важном и непопуларном центру српске спољне политике. У тешким условима које је наметао оријенталан дух препредених дипломата, успешно се борио за виталне српске интересе.

       Са ове дипломатске функције, на захтев краља Милана који се вратио у Србију, и пошто је млади краљ Александар оборио радикалну владу, Ђорђевић је пристао да образује нову краљевску владу. Као председник министарског савета с портфељом министра иностраних дела имао је тежак задатак да истовремено служи два краља, оба утицајна (екскраљу је дато звање врховног команданта активне војске). Када се под његовим министарством догодио неуспели атентат на краља Милана (Београд, 1899), поднео је оставку, али је убрзо повукао пошто је оптужен од екскраља да се склања кад је најтеже.

Због незадовољства српских официра „неподобном“ веридбом краља Александра и удовице Драге Машин, Ђорђевић је покушавао на разне начине да одврати младог краља и већ тада међу њима почео је да се распламсава сукоб. После венчања, поред министара поднео је и сам оставку на све функције (1900) и нашао се у још једној прилици којом је озбиљно изложио и себе и породицу великој несигурности. Са двора су наручивани безочно увредљиви напади у дневној штампи на Владанову личност. Трогодишњи рад његове владе називан је „Владановштина“ и требало је доста времена да би се оценило да су „Владановштина мит и раширена веровања која одговарају врло мало стварности, јер су краљ Милан и краљ Александар режим створили и држали, а не Владан Ђорђевић“.

      У намери да у потпуности унизи Ђорђевића, краљ Александар га је незаконито пензионисао (1900, треће пензионисање), одузета му је чиновничка пензија и пуковнички чин. Разочаран, Владан Ђорђевић је отишао у Беч, у „добровољно изгнанство“ како га је сам назвао, где је провео девет месеци пишући за више бечких и једне берлинске новине, док Државни савет Србије није поништио незаконита решења краља. После крвавог Мајског преврата (Београд, 29. маја 1903), када је убијен краљевски пар, провео је још две године у Бечу, а потом се вратио у Србију. Од тада, као министар председник у пензији, бавио се књижевним радом, углавном на историји, писао је на немачком и српском. У мемоарима „Крај једне династије“ тако је описао поједине министре, да је завршио у затвору под наводном оптужбом да је одавао државне тајне (1906), међутим, стварни разлог био је јер је написао да „краљица Енглеске није могла да прими посету краља Александра“. Казну је издржао у београдској „Главњачи“ свих „шест месеци тамнице, пошто није хтео да моли за милост коју су му понудили“. У књизи „Министар у апсу“, о својој намери да после издржане казне оде у Беч написао је: „одлазим да мало дишем у ма каквој правној држави, у којој патриотизам није кривица.“ И у време Великог рата, допао је затвора, од 1915. до 1918, када је интерниран надомак Беча. По повратку, живео је у Београду и повремено одлазио у Дубровник.

       Владан Ђорђевић је у 86 година дугом, садржајном и нимало лаком животу преживео шест ратова, промене устава, режима, династија, и био сведок многих крупних историјских догађаја. Кривудава животна путања, судбоносно везана за династију Обреновић, доносило му је много тога, углед, част, положај, али и жртве, сукобе, нападе и осуде, три пензионисања, два тамновања. У браку, три године млађа Немица Паулина Бритнер, љубав из студентских дана, родила му је петнаесторо деце, али, остало их је само четворо. Најстарији син, капетан прве класе адвокат Милан, погинуо је у првим борбеним редовима приликом ослобађања Дубровника 1918. Други син, Александар, живео је у Паризу, где су и данас Ђорђевићеви потомци. Две кћери имају бројно потомство у породицама Дероко и Властари.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ, ПРИМЕР ЕРУДИТЕ ЗА ПРОСПЕРИТЕТ ГРАЂАНИНА И ДРУШТВА СРБИЈЕ

Медицина, војни и цивилни санитет

     Др Владану Ђорђевићу приписују се изузетне заслуге у развоју медицине, војног и цивилног санитета. Комплетно и компетентно је сагледао проблеме и потребе друштва у здравствено-медицинској превенцији и заштити, која се у Србији тек развијала, јер је довољно времена провео у разним службама, од стажирања у престижним клиникама до приватне и државне војне и цивилне лекарске службе.

      Ђорђевић је најзаслужнији за окупљање 15 лекара шест народности и оснивање „Српског лекарског друштва” (1872). У Друштву је био први секретар три године, касније потпредседник четири године (1886-1889) и две године председник (1890-1891). Започео је уређивање, превођење и објављивање првих издања стручног часописа „Српски архив за целокупно лекарство” (1874). „Архив” је покренуо у намери да сви српски лекари, ма где живели, прате нова сазнања у медицини. Захваљујући угледу који је имао код краља Милана, Ђорђевић је обезбедио државну помоћ Друштву и бесплатно издавање часописа.

      Владан Ђорђевић имао је великог удела и у оснивању “Српског друштва Црвеног крста” (1876). За чланове управе окупио је неколико угледних грађана Кнежевине Србије. Први задатак новооснованог Друштва био је збрињавање избеглица пристиглих у Србију због Херцеговачког устанка. Својим утицајем помогао је да се већ у години оснивања поставе темељи овог друштва и да га призна Међународни комитет Црвеног крста. Рад овог Друштва био је од почетка одлично организован - усмерен на прикупљање новчаних и материјалних средстава, организовање болница, ангажовање лекара, обуку и школовање добровољног болничког особља, набавку санитетског материјала и пружање помоћи војном санитету.

        Др Ђорђевић руководио је војним санитетом у свим ратовима које је Србија тада водила. У Првом српско-турском рату (1876) био је начелник Санитетске службе моравско-тимочке војске, у Другом српско-турском рату (1877-1878), и касније, у Српско-бугарском рату (1885-1886), био је начелник Санитетске службе врховне команде српске војске. У раду санитета у ратним условима показао је изузетне организаторске способности. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу (јануар 1878), познате и као „Моравска војна болница“. Залагањем Ђорђевића утемељена је организација рада нишке војне болнице, тада централне војносанитетске установе југа и истока земље, што ће касније, у балканским и Великом рату бити од великог значаја.

        Док је предавао болничкој чети у војној београдској болници и Војну хигијену у војној академији написао је уџбенике „Болничка служба“ и „Начела војне хигијене“ (1874). Награђен је за књигу “Упутство за службу војног санитета стајаће и народне војске у мирно и ратно доба” (1876). Издејствовао је да српска војска добије свој санитетски официрски кор. Иницирао је бројне расправе о реформи санитетске струке (1879-1881).

        Као начелник цивилног санитета Србије (од 1879), покренуо је и успешно из основа реорганизовао санитетску службу 1881. Да би спровео широку реформу водио је више година преписку са професорима медицине са универзитета у Паризу, Бечу, Стокхолму и Женеви. О томе су сачувана многобројна писма у којима се изражавају највише оцене европских стручњака о санитетској реформи.

        Ђорђевић је творац законских пројеката и књига у здравству. Чувен је његов изванредно изложен говор у Народној скупштини у коме је као повереник Владе говорио о здрављу у Србији, заразним болестима, сточним заразама, хигијени породиљства, понашању према новорођенчади, неуким бабицама, квалитетној исхрани, штетним предрасудама и обичајима по здравље необразованих становника и др. Овај говор је убрзао доношење првог Закона о санитету у Србији (1881, назван “Владанов санитетски закон”). Убрзо је објавио више књига у овој области: “Санитетски зборник закона и уредаба” (службени коментари, упутства и правила за спровођење закона) и др. Заслужан је и за израду ветеринарског законодавства и склапање ветеринарске конвенције између Србије и Аустро-Угарске и оснивање “Народног санитетског фонда”. Основао је и Хигијенски недељни лист “Народно здравље” (1881), у коме је до 1884. био уредник. Као начелник цивилног санитета заступао је Србију на конгресима хигијене у Женеви, Турину и Бечу.

        Садржаји детаљно вођених записника са састанака “Српског лекарског друштва”, показују да је Владан Ђорђевић доста писао и реферисао о разним хируршким поступцима које је изводио у београдској Варошкој болници, Војној болници, а понекад и у приватним кућама. Већи број својих радова из хирургије је превео. И у дубокој старости био је друштвено врло активан, учествовао је у раду “Српског лекарског друштва”, држао предавања и допринео оснивању Катедре за историју медицине на Медицинском факултету Београдског универзитета (1920), али предмет је укинут шест година после његове смрти.

Друштвене функције, политика, дипломатија

        Владан Ђорђевић, иако конзервативни обреновићевац, био је авангардна личност. Велики оптимиста и борац, окренут према напретку своје државе, а упознат са дометима савременијих друштава, имао је шта да мења у друштвеном, државном и политичком животу Краљевине Србије. У младости је још као ђак стипендиста, републиканац по убеђењу, као секретар „Уједињене омладине српске“ заговарао „изграђивање васпитања и народне свести“ и „равноправност женскиња са мушкима“ у омладинској заједници. Због свог „слободнијег“ говора на свесловенском конгресу у Москви када се противио „да руски језик буде општи словенски књижевни језик“, министар просвете му је одузео државну стипендију, а коју му је кнез Милан касније вратио. Ђорђевић је мењао политичка уверења, од симпатија према либералима у време студентских дана, временом се приклонио републиканским идејама, да би се на крају, првобитна уверења, због великог утицаја кнеза Милана у кога је у полагао све наде, постепено трансформисала у династичка, због те оданости оправдано су га сматрали ројалистом.

     Указом краља Милана, Ђорђевић је постављен за председника београдске општине (1884-1885). Пошто је реорганизовао бирократску администрацију, ударио је темеље у планирању и изградњи комуналне инфраструктуре у Београду: иницирао је изградњу градског водовода и канализације, започео је модернизовање уличне расвете увођењем плинског светла, уређење Савског кеја (Савамала) и планирање трамвајског саобраћаја, калдрмисао је улице, основао пијацу на Цветном тргу, засадио је преко 1000 дрвета, изместио гробље са Ташмајдана на своје велико имање које је поклонио Београду (Ново гробље, некада познато као “Владановац”), увећао је општинске приходе увођењем трошарине, увео је и планирање новчаних средстава за комуналне послове у општинском и државном буџету, покренуо израду опсежног пројекта “Београдски општински послови”, уводио је строге комуналне казне за нечистоћу.

        Када су анархија и расуло потресали државу у напредњачком листу „Видело“, критиковао је радикале за демагогију која „трује народ“ и која ће довести до Тимочке буне (1883) и истицао потребу да се у земљи брани законски поредак. После гушења Тимочке буне напредњаци су му поверили мандат (први) за краљевог посланика. Као посланик остао је бранилац круне и њених права, али и заговорник грађанских и политичких слобода и уређења институција од реда и угледа. Изражен темперамент Ђорђевића, „бритак језик“ и оштра писана реч у штампи, као и расправама са политичким вођама, па и представницима династије, стварале су му многе непријатности. Водио је оштре јавне полемике са социјалистима, радикалима, напредњацима, либералима и због тога био трн у оку многих, говорило се и писало да „др Владан сече своје противнике немилосрдно и ножем и језиком“. Залагао се за нормалне (ненасилне) политичке токове, идеје државних преврата Светозара Марковића критиковао је сматрајући их погрешним и штетним, писао је да је боље „праве грађанске слободе“ изборити законским средствима и слободом говора и штампе. Допринео је усвајању бројних пореских реформи и корисних закона, у циљу државног и друштвеног напретка и интереса земље предлагао је изградњу железничке мреже, формирање праведнијих судова, уређење власти, просвете, војске. Није се мирио са инертним стањем у државним институцијама, с тим у вези, у часопису „Отаџбина“ написао је чланак „Поређење неколиких државних буџета” (1891) захтевјући да се у народној скупштини не приказује лажни државни буџет .

        Године 1888. постављен је за министра просвете и црквених послова и заступника министра народне привреде у влади Краљевине Србије. Потом почиње Ђорђевићева дипломатска каријера, прво је распоређен као посланик Србије у Атини од 1891. и од 1894. у Цариграду (1894-1897). У том периоду У Србији су се мењали кабинети, радикалски, неутрални и напредњачки, али су сви били веома задовољни његовим трогодишњим дипломатским ангажовањем. “Неуморним обигравањем” и својственом харизмом изградио је добре односе са руском дипломатијом, али и велико пријатељство са султаном Абдул Хамадом, што је помогло у решавању спорних питања са Бугарском и Грчком. Тада је повољно решен лош положај српског становништва и српске православне цркве у Старој Србији (Рашка, Косово, Метохија и Вардарска Македонија) и Македонији (солунски и битољски вилајети), тако што су Патријаршија и Порта одобриле постављање српских владика (рашко-призренског и скопског) и отварање српских школа. Затим је постављен за председника краљевске владе и министра иностраних послова (1897-1900). Познато је да је његова „неутрална“ влада радила на економском и војном јачању Србије, стишавању жестоких партијских борби и доношењу великог броја закона.

     Интересантан је податак да је Ђорђевић утицао на краља Александра да, по повратку из Цариграда, после обиласка грчког двора посете манастир Хиландар на Светој Гори (1894). Приликом ове посете, прве после средњовековних владара, коначно је решено спорно питање са Бугарима око својине Хиландара, тако што је краљ богатим прилозима у новцу и злату задржао Хиландару статус српског манастира. Од хиландарске братије краљ јер преузео непроцењиво национално благо - Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манастиру и неколико вредних рукописа.

          Публицистика, књижевност и историја

      Још за живота Ђорђевића су сврставали међу најплодније српске писце. Био је цењен и због импозантног обима књижевног опуса, и енергије са којом је писао романе, приповетке, драме, новеле и песме. У другом разреду гимназије објавио је прву приповетку (1860), од тада је непрестано писао, а у шестом разреду добијао хонораре за драме, трагедије, комедије и преводе. Као студент већ је имао објављених 29 књижевних радова штампаних у часописима „Даница“, „Видовдан“, „Вила“ и др.

     Био је активан у књижевном друштву „Зора“, и покренуо повезивање са друштвом „Србијанац“, тако је настала „Уједињена омладина српска“, уједињењем чланова из Аустро-Угарске и Србије у Новом Саду, 1866. Када је у овој организацији изабран је за првог секретара и редактора омладинских књига одмах је формирао преводилачки одсек, за превођење најбољих књижевних светских дела, у циљу просвећивања народа.

Разноврсна и богата Ђорђевићева библиографија представља драгоцен извор за проучавање седам деценија историје Србије. Критике европске књижевне јавности биле су врло похвалне за већину Ђорђевићевих романа, дела су оцењивана као “документарна, уметничка, објективна, песнички даровита, темељна, са много познавања историје Србије и оријенталних односа, написана на одличном немачком”. Своје радове писао је на више језика, поједини тротомни романи премашују и 1500 страница. Преводио је са руског, француског, немачког, новогрчког (Толстојеву „Ану Карењину“, Молијеровог „Тврдицу“, затим, Балзака, Ауербаха, Голдонија и др). Допринео је и приближавању српске и грчке културе: написао је велику студију упоређујући два просветитеља – Кораиса и Доситеја („Грчка и српска просвета“, 1896), превео је на грчки приповетке свога кума др Лазе К. Лазаревића, писао је са великим занимањем о новогрчкој култури. Поред око 180 радова у медицини, историји и књижевности, сачуван је и позамашан фонд његових рукописа научних и књижевних дела, беседа, полемика, чланака, предавања, фељтона, мемоара, дипломатских извештаја, пројеката законских прописа, писама и критика публикованих у разним недељним и дневним српским и страним листовима, као и непубликованих („Србија и Руси“...).

         У попису важнијих Ђорђевићевих дела су: “Историја српског војног санитета”, 1-4 (1879-1886), “Крај једне династије”, 1-3 (1897-1900), “Србија на берлинском конгресу” (1890), “Српско-турски рат”, 1-2 (1907), “Историја српско-бугарског рата”, 1-2 (1908, Министарство војно откупило је 200 комплета са оценом да је “права генералштабна историја тога рата”), “Голгота“ (1909, 31 изузетна критика), “Министар у апсу” (1909), “Сербика” (1909, историјска студија са збирком од 800 докумената о историји Србије и Црне Горе од 1804. до 1815. године, чува се у Српској академији наука и уметности), “Albanesen und die Grossmachte” (1913, Албанци и Велике силе, прим. аут.), “Цар Душан”, 1-3 (1919-1920), “Црна Гора и Аустрија” 1814-1894. (1924), „Успомене”, 1-5 (1927).

     Ђорђевић је издавао и уређивао књижевни часопис “Отаџбина” (1875-1892), један од најзначајнијих књижевних часописа у Србији у 19. веку, у коме су објављивали готово сви познати српски писци осамдесетих и деведесетих година. Часопис је сам финансирао сматрајући то питањем части и могућношћу да истинити и образовни садржаји без цензуре доспу до читалаца. На првој страни часописа, у заглављу, да би се у сваком српском читаоцу пробудио понос, стајали су стихови чувене песме Ђуре Јакшића “Отаџбина“, тиме се Ђорђевић нарочито поносио. Песму је Ђура, и сам оштар на језику као и Владан, написао на новини за кафанским столом у „Дарданелима” (на месту данашње Палате Албанија), из душе и без преправки, пошто му је добро дошао ручак који је платио Ђорђевић. А на поцепаном комаду новинског папира: ”: "И овај камен земље Србије, што претећ небу дере кроз облак...".

КРОЗ ГИМНАСТИКУ И БОРЕЊЕ ДО ГРАЂАНСКИХ И НАЦИОНАЛНИХ ВРЛИНА ВЕЖБАЊЕМ

      У десетогодишњем периоду (1881-1891) када је Ђорђевић из основа реорганизовао санитетску област, уређивао санитетско и ветеринарско законодавство, док се ангажовао у бурном политичком животу као посланик и предлагао пореске реформе и промене у државним институцијама, те успешно управљао београдском вароши, стизао да испише три вишетомна дела из медицине и историје, и са својом породицом подносио велике ударце од критикованог Милана Обреновића, стизао је и да оснива грађанска гимнастичка друштва у Србији. Октобра 1881. године био је иницијатор оснивања Београдског друштва за гимнастику и борење (данашње Соколско друштво Београд Матица) које ће брзо имати велику подршку и помоћ грађанства, добротвора и министарстава просвете, унутрашњих послова и војске. Са пријатељима, некадашњим лицејцима и познатим личностима на значајним положајима, захваљујући давнашњој наклоности према гимнастици и својој чудесној животној снази и радној кондицији, успешно је подизао углед Друштва, помагао оснивање других гимнастичких друштава и стручно школовање учитељског гимнастичког кадра.

Београдско друштво за гимнастику и борење, 1889.

Телесно вежбање, школско физичко васпитање и спорт

Као лицејац млади Ипократ заволео је гимнастику и увидео колико је важна за здравље и телесне и умне способности. Овај почетак организованог „гимнастисања“ и одушевљење лицејаца Стевиним педагошким умећем да их учи уметничким и спортским вештинама у Сликарској школи Владан није заборавио.

Четврт века касније, као угледни хирург, војни лекар и начелник цивилног и војног санитета др Владан Ђорђевић покреће идеју о оснивању друштава за гимнастику, апелом у писму министру унутрашњих дела (послова) Милутину Гарашанину. Гарашанина није требало много убеђивати јер су све више у Србију пристизала позитивна сазнања о соколству и спорту, те подржава иницијативу да се организује једно велико гимнастичко друштво, са огранцима по Краљевини Србији, и упућује писмо министру просвете и црквеног дела Стојану Новаковићу. По садржају писма и стилу писања није тешко претпоставити да је аутор прослеђеног опширног писма, с потписом министра Гарашанина, ревносни и систематични др Владан Ђорђевић с обзиром на темељност у образлагању поразног стања здравља омладине и у народу, као и бројних предлога за институционално, материјално и кадровско решавање питања увођења школске и грађанске гимнастике:

„Ја знадем врло добро да се у нашим школама до сада није могло поклонити гимнастици онолика пажња, колико телесно развиће заслужује према убеђењу свију савремених педагога и лекара, једино с тога што за грану наставе нисмо имали скоро никаквог наставничког персонала. Али баш зато држим да би крајње време било размислити о начину како да се дође до потребног броја добрих учитеља гимнастике...“

Писмо министра Гарашанина министру Новаковићу, прва и последња страна, 1881

„Има неумољивих доказа да наша раса, из разних хигијенских одношаја свога живота почиње кржљавати у своме телесном узрасту и у својој телесној снази. Један поглед на ма који батаљон наше стајаће војске, који се саставља од регрута из целе државе, довољан је да покаже какове су последице од те телесне кржљавости за умну и материјалну будућност нашега народа, није ни мало потребно на овоме месту излагати. И за вас је цело као и за мене јасно, да држава треба овоме опадању наше народне снаге да поклони најозбљнију своју пажњу, за то сам ево и узео слободу предложити вам да заједнички, сваки са гледишта свог ресора у државној администрацији, порадимо колико можемо, да се унапреди здравље и телесна снага нашега народа“. - из писма министра Милутина Гарашанина министру просвете Стојану Новаковићу, 13.октобра 1881.

    У опширном писму, адресираном на Министарство просвете и црквених послова (13.октобра 1881), предлаже се министру Новаковићу решавање бројних важних питања за здравство, школство, спорт и васпитање: „оснивање великог гимнастичког друштва у Београду, са што више чланова оснивача из лекарског и професорског сталежа, који би број чланова подигли на барем неколико стотина; подизање зграде за бављење гимнастиком лети и зими; спремање учитеља гимнастике за средње, а доцније и основне школе који не би смели бити аматери и дилетанти, већ темељно и нарочито образовани стручњаци у томе послу; спремање гимнастичара који ће, мало по мало, успети да у својој вароши и варошици оснују гимнастичку дружину, а ове би стојећи све у непрекидној вези са централним гимнастичким друштвом у Београду саставиле једну огромну мрежу установа, које би, избегавајући свако бесциљно пеливанисање, и радећи по једном заједничком хигијенском плану, за неколико година знатно унапредиле ниво телеснога здравља у Србији; издвајање извесне суме у буџету министарства за неколико интелигентних, здравих и са одличним успехом питомаца гимнастичке струке ради школовања за професоре гимнастике у Штокхолму; законско изравнавање професора гимнастике са професорима других дисциплина; отварање игралишта за децу предшколског узраста - „Фребелово дечје игралиште, познато и као „Киндергарден“, прво у Вишој женској школи; слање неколико одличних учитељица о државном трошку на нарочити једногодишњи семинар у средњој Европи...“.

     Иако је министар Новаковић имао другачије мишљење по бројним питањима, подржао је предлог о оснивању гимнастичког друштва, јер је идеја у јавности већ ухватила корен. Др Владан Ђорђевић био је у то време цењен и као политичар и књижевник и лако добија пристанак учитеља гимнастике Стеве Тодоровића, Ферда Михоковића и Љубомира Илића да ће у почетку предавати гимнастику бесплатно. Пошто је Михоковић неко време био болестан, друштву је приступио др Драгиша Станојевић.

     Да одушевљење не би утихнуло, одмах окупља угледне Београђане у кафани „Српска круна“ (20. октобар 1881) - 33 потписника загрејана овом узвишеном и корисном по народ идејом, и позива их за оснивачки одбор, међу њима су познати др Лаза Костић, Милан Ђ. Милићевић, његов кум др Лаза К. Лазаревић, Милорад Шапчанин, Мита Ценић, као и вође Либералне, Напредне и Радикалне странке Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић. Одлука о оснивању Београдског друштва за гимнастику и борење донета је 20. децембра, а скупштина и прва седница управе одржане су у недељу 3. јануара 1882. у „Српској круни“. За председника је изабран некадашњи министар генерал Тихомир Николић, за потпредседника Стеван Тодоровић, а „управни чланови“, поред друге господе, постали су др Владан Ђорђевић и др Лаза Костић. Тиме је обновљена делатност Прве српске дружине за гимнастику и борење, поникле из Тодоровићеве Сликарске школе (1857).

      Првих дана по оснивању друштва већ је основан курс за децу и „женскиње“ и курс за малу женску и мушку децу од 6 до 10 година. Курс за женске чланове водила је учитељица гимнастике Више женске школе Станислава Вишекова (од фебруара 1882), а мушки чланови друштва су код Делијске чесме вежбали борење са сабљом од јула 1882. После два и по месеца др Владан Ђорђевић прихватио је да замени на функцији председника Друштва генерала Николића, и уследећих десет година два пута биће председник (1882-1884. и 1889-1891) и у једном мандату потпредседник (1886-1888.

     Ђорђевић и потпредседник Стева Тодоровић потписали су Уредбу (Правила) о раду Друштва којима су у пет тачака одређени циљ и програм рада са задацима:

•    да се „систематичним телесним вежбањем , излетима, маршевима и борењем мачевима и 'плајвазима' унапређује 

        телесна снага и здравље много-поштованих чланова“;

•    да се „стара за оснивање подобних дружина у народу, које би поред неговања телесне снаге, шириле свест народне 

        заједнице“;

•   „да приређује нарочита гимнастичка предавања и практична вежбања за све сталеже 'обојег' пола“;
•    да се „при свечаним вежбањима нарочито обраћа пажња на народне игре за снажење тела“, и
•   „да о свом трошку спрема учитеље гимнастике“.

         Друштво постаје амбициозно и прогамски и институционално, па се промовише гимнастика и помаже оснивање гимнастичких друштава по градовима Краљевине Србије: у Зајечару и Шапцу 1882, Смедереву 1885, Крагујевцу... Нимало лак подухват увођења вежбања Ђорђевић је повезао са пословима у цивилном санитету. „Српска младеж постаје све кржљавија, а што се види и на регрутима из целе државе“ – писао је и говорио приликом агитација оснивања гимнастичких друштава ван Београда. Иако на високом положају, био је предан и упоран у овој мисији, познат и по томе да му се никада није догодило да било кога остави без одговора. Таква ревност и учтивост покретале су спортске ентузијасте.

      Ђорђевић је омогућио да се у недељном листу „Народно здравље“ објављују активности, информације и размена искустава гимнастичара. Београђани су слали „Упутства“, „Уредбе“ и „Правила вежбаонице“, образац чланске карте са евиденцијом долазака, што се сматрало основом успостављања организације. У овом листу написао је чланак “Гимнастика мале деце” (1881). Поред моралне и стручне помоћи у заједничким јавним вежбачким наступима, друштвима су помагали и материјално набавком реквизита. Написао је и “Дечија игралишта (“Фребелове баште”), ову тему предавао је на другој годишњој забави Друштва у Народном позоришту (1883), том пригодом изводила се и комедија “Женске сузе и гимнастика“, коју је написао годину раније.

      Временом, из гимнастичког „турнерског“ система вежбања изнедриле су се две гимнастичке струје - „Соко“ и „Душан Силни“, а Ђорђевић, коме је сметало њихово велико ривалство, штетно по стање и развој гимнастике у Србији, иако се повукао, није престао да помаже гимнастику, касније и соколство. Значај Ђорђевићевог доприноса развоју гимнастике и соколства огроман је. Оснивањем Првог београдског друштва за гимнастику и борење, после две деценије прекида, настављено је организовано телесно вежбање, оснивање сличних грађанских гимнастичких организација широм Србије, те васпитавање чланства о потреби вежбања, усавршавање стручних кадрова. Тако су стварани услови да гимнастичка организација у једном тренутку спремно прихвати чешки соколски систем вежбања, што ће његовим даљим развојем бити добра основа за појаву и развој модерног спорта у Србији.

      Време је убрзо показало да је Ђорђевић визионарски предвидео значајну улогу грађанских гимнастичких друштава у развоју и популаризацији физичке културе - телесног вежбања грађанства, школског физичког васпитања и спорта у Србији. За доприносе у развоју телесног вежбања у Краљевини Србији, соколи Краљевине Југославије доделили су му статус почасног члана утемељивача (1938) и назвали „оцем гимнастичких друштава и пиониром соколства“.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ, ВИЗИОНАР НАЦИОНАЛНЕ, ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ПРОВЕНИЈЕНЦИЈЕ

      Санитетски пуковник доктор Владан Ђорђевић, први школовани српски хирург, академик, дипломата, председник владе, министар, политичар, научник, књижевник, историчар, начелник цивилног и војног санитета, оснивач Српског лекарског друштва, Црвеног крста, нишке Војне болнице, утемељивач васпитно-образовних и спортских институција, својом плодоносном мисијом подарио је велика дела Краљевини Србији крајем 19. и почетком 20. века. Био је визионар и стваралац неисцрпне животне снаге и духа, ерудита испред времена у ком је живео. Биран је за редовног, дописног или почасног члана у 17 медицинских, историјских, књижевних и дипломатских друштава, у Србији, Немачкој, Француској, Белгији, Швајцарској, Шпанији, Русији и Грчкој. Са 25 година изабран је у Српском ученом друштву за редовног члана Одбора за науке јестаственичке и математичке и Одбора философског. За дописног члана Српске краљевске академије – философских наука биран је 1888, а за “правог” (редовног) 1892. У попису одликовања имао је 29 медаља, ордена, ратних споменица уручених од европских царева, краљева и академија.

        Усамљен, стар и болестан Владан Ђорђевић је преминуо 31. августа 1930. у Бадену. Држава је овог великана, који је на свом животном путу верно следио своју страст за радом истином, поштујући себе и свој народ, скромно сахранила, без публицитета и помпе. А Београђани су га брзо заборавили, како то иначе бива у нас, нису му се одужили ни називом улице или сокачета.

      О Владану Ђорђевићу др Војислав Суботић је написао: „Ја сам се вазда дивио његовом великом уму, генијалности, неуморном труду, вредноћи и издржљивости његовој у раду“. […] „био је силан и моћан, нападан и нападао је, поштован а и омрзнут, силан на перу, моћан у говору – а што је главно – целог века поштен човек“ (15. фебруара 1910). А сам Владан Ђорђевић, на последњим страницама књиге „Министар у апсу“, написао је: „Тамновање сам доживео као прву доколицу у животу“ […] „У новом животу који би отпочео, апсолутно ништа не би мењао, и тај нови живот живео би исто овако, као овај до сада“. […] „Живот без свега тога не би био живот него баруштина“ (1909).