Иван Стојић,
Смедерево, 2025.
Иван Стојић
НА СУРОВОЈ АКОНКАГВИ
– дневник планинара –
Исечак из дневника планинара "НА СУРОВОЈ АКОНКАНГВИ" 1985.
Недеља, 10. фебруар
ГЛАВНИ УСПОН
Као што смо се надали, јутро је ведро. Ветрови су занемарујући према јучерашњим орканима. Милан, још сањив, одмах топи снег и спрема доручак. Док испијамо врућу супу, топи се снежница коју ћемо носити. Обогатићемо је Цедевитом.
Договорили смо се да, сем одеће коју смо обукли, понесемо само целзак вреће. Милан је преко своје одеће обукао заштитно одело за ветар - нека пластика. Ја га немам, али се уздам у “Перконов” комплет. Такве панталоне и вестон још нисам овде видео. Изванредни су за ветар и хладноћу. Перје и нека посебна тканина. Ставио сам и камашне да заштитим горњи део ципела. Ја носим “Алпина” планинарске ципеле, ваљда једине такве на Андима! Овде се најчешће користе Кофлакове дуплерице. Многи су донели и протекторе - комплетне навлаке за ципеле.
За јело носимо мало сувог грожђа, коцке шећера, декстрозу и мед у тубама и ампулама. Чутурицу са напитком. Посебно смо издвојили маст за премрзлине и таблете за појачану циркулацију као предострожност од смрзавања. Фото апарати су готово свима обавезни реквизити. Ја носим и мали фото статив, да не буде пропуста као до сада - фотографишем увек друге, правим планинске панораме, а немам личну фото документацију. Ствари свако пакује за себе у свој ранац.
Милан хоће да понесе и све своје ствари па да их остави негде горе, а у повратку да се спусти низ Акарео. То ми се није допало. Не зато што бих остао сам, већ због његове безбедности. Сви се враћају на 6.700, па на 6.100 и доле. Нисам чуо да је неко тим правцем скраћивао пут за повратак. Гран Акарео је велики сипар а колико је стабилан не знамо. Може да се покрене у незадрживу камену лавину. Милан је прихватио моје образложење.
Просто не верујем да смо пошли на тај толико жељени главни успон! Време: мало је нешто прошло шест сати. Стене испред нас су у некој сенци, црне, намргођене, као да нас не примају благонаклоно. И моје расположење је прилично смушено. Осећам неку напетост, као да је около безброј скривених претњи од којих треба да се штитим. Ходам бојажљиво да то непознато не узнемирим.
Прошли смо прве стене. Кућице више не видим. Пред нама је нова широка стрмина којом треба да изађемо до горњих стена. Куда даље, видећемо! Тлe је чврсто. На стази тек местимично снег. Већ је и светлије. Сунце је одскочило, па и те стене, сада обасјане сунцем, постале су ми веселије. Одмичемо! И моје расположење је ведрије иако успон замара. Све сам мање бојажљив а све више самоуверен.
Милан иде неким његовим тепмом који не могу да пратим. Ја ходам својим уједначеним ритмом. Покрети ногу лагани, лењи. Када бих тако у нормалним приликамо ходао, вероватно бих многима био смешан. Овде је то, за мене бар, најприкладнији начин кретања јер се најмање замарам. Чешће и застајем, али са краћим задржавањем. Тек да се добро надишем јер кад ходам не могу да правим дубоке удисаје. Имам и ја дуже одморе. Тада најчешће седам. Милан ређе застајкује али се дуже одмара. У почетку ми се чинило да застајкујући жели да ме сачека. Ипак, то је његов начин пењања. Разне навике, а и међу нама је добра разлика у годинама.
На овом делу стазе први пут примећујем маркацију. То су метални стубићи и на њима троугласти лим. Оштри угао показује смер. Таквих ознака највише има на завојима. Стаза је видљива али ове ознаке уливају посебну врсту сигурности. Доказ да смо на правом путу!
Негде близу средине ове стрмине приметио сам да за нама иде Карлос и Александра. Често не иду стазом већ се запућују право! Немају ни штапове. Понекад се држе за руке и личе ми као да су кренули да траже љубичице. Баш тако! Да ли је то што су рођени на обронцима Анда и навикли на велике висине, што су млади, или за планину недовољно искусни? Видећемо докле ће стићи! А Милан је већ пожурио напред. Мени је то добродошло да приликом фотографисања успоставим однос величине стена и човека. Карлос и Александра су ме престигли и већ се приближили Милану. Ускоро сам их изгубио из вида.
Временски услови су за сада идеални. Забарављају се јучерашње непогоде. Сунце сија, али топло није. Успон је велики и не осећам потребу да скинем вестон, ни капуљачу са чела. Једино сам шал склонио са усана, али га нисам одмотао. Около, високе стене необичног облика. Ми и не долазимо до њих. Праву боју тих стена не могу да установим а толико бих то желео. Ни помисао да и на кратко скинем наочари. Трагичан случај са очима Стојана Скопљанца велико је упозорење за опасност од рефлексија. Зато, и кад не треба, поправљам положај наочара, погледом тражим унутра да негде не “звирка”. А наочари затамњују небо па је све око мене још необичније. Чини ми се да сам на некој другој планети, на којој, као и овде, нема живих бића, већ само стење и камење. Као да смо Милан и ја у некој пионирској космичкој мисији, да долазимо у свет нестварног.
Стаза води горе, а тако бих желео да продужим лево. Стално сам под утиском да иза оног ниског реда стена пуца видик на Пацифик. Са ових висина би требало да се види. А да ли је Пацифик стварно лево или десно? Већ толико дана заобилазимо Аконкагву да дођемо на њену северну страну и више не могу добро да се оријентишем. Наједном забуна: да ли је и на јужној полулопти: ако је север испред, исток десно. Представљам себи шему страна света, али никако да одговорим на то питање. Мучим се иако је одговор једноставан, но ја тог тренутка не могу да пронађем одговор. Психичка блокада. Осећам се као кад хоћу да уврнем неки шраф а никако да пронађем прави почетак навоја. И оставио сам да то утврдим касније.
Пред нама су неке високе стене. Са стране десно продужава се колона ниских стена које стрче као неки граничари и опомињу да се на ту страну не иде, већ само горе. Милан ме овде сачекује. Као по договору пијемо спремљени напитак. Потребно нам је окрепљење. Туба у устима и полусмрзнута медена супстанца се лагано отапа. Уз овакво окрепљење изгубљена енергија се брзо поврати. Осећам се чилијим. Да ли је то сугестија, или је мед заиста тако делотворан?
Долазимо до високих стена. Пред нама је један усек. Мали превој и одмах иза - кућица! Иста као она на 6.100 у којој смо спавали. Рефухио “Идипеденсиа”! Дођосмо и на 6.700 метара! Примеђујем Миланово одушевљење. Испод његове дебеле вунене капе са дугачким наушницама које слободно падају, као оне које често виђамо на фотографијама непалских шерпаса, његове усне одају осмех. Мене је стегло у грлу. Не могу ни речи да проговорим. Радости наше! Ово су висине на које се до сада нисмо пели!
То је та “Идипеденсиа”! До ње је мало ко успео да досегне. Одавде су се многи измучени и премрзли враћали, или остајали потпуно изгубљени. Најчешће због временских непогода, а и физичке исцрпљености. Мало је оних који су могли и успели да иду даље. Сетио сам се како је само “Гарднер” изгледао. Ми смо дошли до ове “куће наде” за нешто мање од шест сати. Чак ми се чини да је ова деоница била лакша него излазак на 6.100 метара. Али данашњи временски услови су неупоредиви са оним о чему смо до сада слушали. И ми се осећамо веома добро јер немамо никакве висинске тегобе. Треба нам само мало дужи одмор и наставићемо успон.
Разгледамо кућицу која је једва метар два удаљена од стене. Празна је и без врата. А и ветрови су разбили и однели пола крова. Неки несрећник који је потражио заклон или спас и у таквој кућици, покушао је да отвор на крову прекрије целзаком. Остали су само комади који сада лелујају на ветру.
Док са тог растојања гледамо на кућицу почео је да дува ветар. Тражимо заветрину. Иза кућице налазимо две Францускиње. Завиле се у целзаке и дремуцкају на сунцу. Није било места и за нас. Предахнули смо уз стену на кратко, јер се бојимо да се на ветру не расхладимо. После је тешко вратити потребну температуру. Без двоумљења смо наставили пут.
Одмах изнад рефухија дочекао нас је оштар успон и залеђени снег. Тек је сада тешко. Стазе нема. Ногоступе на бљештавој снежној белини препознајем само као благе сенке. А они плитки. Једва два три сантиметра. На њима успевам да се одржавам само ивицама виброна на ципелама. Дерезе би биле добродошле. Осећам напетост у ножним мишићима, посебно листовима. Не могу, не смем да застанем и бар мало да се одморим. Морам да балансирам а у покрету се то најбоље чини. Као да сам еквилибрист. Страх да се не оклизнем призива у помоћ и последњу заосталу енергију.
После четири или пет завоја долазим на мање стрми део по коме се нормално гази. Мало даље је и врх седла. Стаза је већ уочљивија. Одмарам се ослоњен на штапове и користим се приликом да још једном фотографишем “Идепеденсиу”, важну тачку на путу ка Аконкагви. Двадесетак метара даље превој и силази се! Па ово је први пут од када сам дошао на Пласа де Мулас да има и низбрдице! Ту престаје и зона снега. Пожурио сам да што пре седнем. Сада, када је напетост попустила осећам замор. Мишићи на ногама сами поигравају. Једва се држим на ногама. Иза једне усамљене стене која је овде као стуб - чувар, просто сам се бацио на тле. Али, никако добро да се наместим и одморим. Уз стену је нека косина. Не седим већ више лежим. Ноге ми стално клизе на доле.
Размишљам о положају: одмах иза стене је та стрмина која се спушта дубоко у недоглед. И широка је. Средином је пречи стаза. На другој страни, далеко напред, црне се сенке неких стена. Нема сумње, то је Гран Акарео! Дођох и до њега. То ме весели. Милан је већ далеко, готово да је дошао на средину Акареа. Нека га. Ја ћу да се одморим. Уморан сам и осећам да ми се очни капци лагано затварају. На тренутке и зажмурим. Тако је пријатније. Зато су ми очи све дуже затворене. Хоћу да заспим а говорим себи да треба да пођем али изговор тражим у потреби да се одморим. Још мало, још мало. Да одспавам само још који трен. И још један, још један...
Не знам колико сам дуго седео и тако спавао. Будио сам се повремено неким унутрашњим будилником који ме је подсећао да треба да наставим пут. Буђење је уствари, само накратко отварање очију и опет пријатан сан. У једном таквом тренутку када сам тако отворио очи учинило ми се да на небу видм неку необичну тачку која се креће. Жмурио сам и даље, али ми је нешто говорило да је по нечему та тачка мени позната, познат облик, боја. Да ли ја то сањам? Да погледам још једном! И наједним се будим. Па то је Аленов падобран. Ален је скочио са Аконкагве! Устајем и фотографишем. Читава серија снимака. Покушавам да дозовем Милана који је већ на другом крају Акареа. Не знам да ли ме чује, вероватно не, али ја га зовем, машем штаповима, показујем да гледа горе. Снимам и даље- Прекоревам себе што сам могао да преспавам тако изузетан тренутак. Пратим лет те шарене падобранске куполе која се спушта дубоко испод Акареа. Ален је успео! Дивим се храбрости његовој. Узбуђен сам а и поносан што га познајем.
Аленов скок потврђује да смо близу Аконкагве. Тачан положај врха још не могу да одредим али зато фотографишем све около. А и то моје фотографисање овде на Андима је необично. Препустио сам све аутоматици. Као никада до сада. Метража бесконачно, јер је немогуће уоштравати рукама у дебелим рукавицама. Са наочарима још мање може да се одређују елементи за снимање. Једино одређујем да ли ћу снимком да захватим више леву или десну, горњу или доњу страну. Ширина видног поља је одређена местом снимања и оптичким могућностима фото апарата.
Идем преко Акареа уском стазом којом се пречи овај велики сипар. Далеко доле, у измаглици мноштво врхова. Међусобно су одвојени црним засењеним странама. У том правцу је негде Пласа де Мулас. Закључујем по томе што је Ален тамо одлетео. Горе, огромна стена чији се врх не види. Изнад ње сам први пут угледао Аленов падобран. Можда је и то Аконкагва? Али, ја не гледам много. Пажљиво пратим стазу којом идем. Опрезан сам јер и овде може да се оклизне. Кад хоћу да погледам горе или доле, морам да застанем. Тако је сигурније.
Ветра више нема и све ми је топлије. Застао сам на једном проширењу да скинем вестон. На себи имам само ветровку. Учинило ми се да одмах лакше дишем. То што ће ранац бити тежи није важно. Бар за сада. Издржаћу. И нова похвала изванредној конструкцији “Порента” ранца. И на овој висини га лако носим.
Док сам се пресвлачио, нисам приметио да су до мене стигле две особе - мушкарац и жена. Поново чујем “Bon jour”! A la Cumbre? Bonne chance!” Сада тек повезујем догађаје: пењући се ка Антартиди, у групи Француза који су ме престигли, био је и Ален. Тада га нисам препознао. Нисам га видео ни на 6.000 метара. Али, ко је кога у оној олуји и могао да види. Њих двоје су пратили Алена на врх и помогли му да се отисне. Две Францускиње на “Идипеденсији” су из њихове групе. Да би поделио радост Аленовог успеха, да покажем да сам све видео и да сам на тај начин и ја неки учесник у том догађају, за “Гиниса” вредно помена, довикнуо сам им када су већ прошли: “Alen l’eroa!”. Францускиња се окренула и у ходу подигла руке и стиснула шаке над главом “Oui, Alen brave garcon!”. И отишли су журећи назад. Журили су као да нису били на врху. Значи ли то да успон није тако тежак? Или су њихова кондиција и висинска припремљеност тако изванредне?
Идући преко Акареа размишљам о Алену. Осећам се задовољним што сам био сведок том надасве храбром подухвату. Тражим речи и изразе којим би најбоље исказао ту његову одважност, смелост. Има и других који су храбри, али Ален је први падобраном скочио са Аконкагве. А и упоран је. За десет дана два пута излази на Аконкагву! А многи јој се не могу ни да приближе. Ко зна, можда ће некада неком спидвеј возачу пасти на памет да покуша мотоциклом да изађе на Аконкагву! Али, да ли машине могу да издрже све као човек? Ево, већ колико смо дана на Андима и сем људи и неколико тврдоглавих мула, које, истина, долазе само до Пласа де Мулас, других живих бића нисам сретао. Пажљиво гледам већ неколико дана у небо да видим неког кондора, ту легендарну птичурину Анда, али и њих нема овде. Никог сем нас малобројних људи!
Прошао сам Акарео. Преда мном је сада висока стена која је била у сенци док сам је гледао са оног краја. Доле је стрмина Акареа, а горе огромни још стрмији жлеб, испуњен крупним камењем. Зашршава се горе, високо у небо, као купола. Десно од куполе је опет неки гребен коме се крај не види од стене испод које стојим. Стена изнад мене баца сенку готово на пола тог каменог жлеба па поглед све више бежи лево, ка једном врху чије се жућкасте стене надносе над Акареом. Кумбре! Магична Аконкагва! Ту сам пред њом! Све исто као на цртежу у књизи Алберта Пара. А ово испред је по злу гласовита Гран Каналета. Изнад ње је куполни Фило де Гуанако. Врх олика куполе.
Кумбре, северни врх, обасјан сунцем уздиже се преда мном и његове стене су још светлије према чистом, а мени тамном небу. Само неки пенушави облачић извирује иза Фила дел Гуанака. А она, Аконкагва, стоји поносита, горди се својом висином и чека. Не прети. Мами! Омађијан сам, стојим, гледам, пресрећан што сам уопште успео да довде дођем, да је тако изблиза гледам. Али доћи ћу ја и горе! Идем!
Climbing Aconcagua, Amanda Barnes | July 31st, 2018,
Стазе даље нема. Куда да кренем? Чини ми се да је десном страном камење крупније. Лакше је доћи најпре до Филе дел Гуанака па после уз гребен горе. Видим да и Милан иде све више десно. Пошао сам, али сам врло брзо застао. Камење нестабилно. Ноге, и онако заморене, несигурно стају. По некад се оклизнем и сјурим наниже. Како тек то замара! Све ми се чини да правим корак напред а два назад. А кораци мали, мали.
Никада се нисам давио, али ово доживљавам као дављеник: хоћу да се дохватим чврстог тла а струја носи и не дозвољава. Већ дуго се борим са нечим невидљивим што ме спречава да пређем ни десетак метара. Као да никада нећу успети да се даље макнем! Кад клизнем, осећам да ми се у глави мути. Више и не гледам на врх. Хоћу само да се помакнем, да изађем из ове сенке која ми постаје све тамнија. Пред очима нека измаглица. Наочаре не смем да скинем, очи да протрљам. Да ли због сенке, због наочара, или нечег трећег, тек камење испред постаје све мутније. Фотографски речено неоштро.
Немам више снаге да наставим. Беспомоћан поново седам. Видим и Милан седи. Онако дугачак савио се и личи ми на Роденовог “Мислиоца”. Све се теже дише. Не помажу ни дубоки удисаји. Покушавам да пођем. Припомажем се рукама. Боље је. Остављам штапове да се слободно вуку за мном. Да није сигурносних кајишева вероватно би их већ одбацио. Скрећем све више десно ка још крупнијем камењу. И оно се клати, али бар не клизим назад.
Велика стрмина Кналете. Кад би бар мало могло да се пође лево или десно и да се овај успон лакше савлада. У глави почиње да кљуца. Понекад, изненада, нешто ме снажно прободе кроз слепоочницу. Тада свако кретање морам да прекинем, да се одморим. Ово више није ход, није ни пузање. Ово је помицање сантиметар по сантиметар са дугим, много дугим одморима.
До сада, кад сам седео и одмарао се, о нечему сам размишљао. Сада седим и једноставно гледам преда се. Упињем се да слику виђеног сместим у негде и да је сачувам, да је са нечим раније знаним повежем. Сада се слика виђеног као магла извлачи и нестаје. Једноставно не могу да мислим, хоћу нешто да запамтим а не могу. Знам само да морам да се одморим и даље да идем, горе, тамо куда сам пошао.
Примећујем да Милан скида ранац и оставља га. Сигурно је и њему тешко! Ако је његовим годинама тешко, мојим је претешко! Кажем, кад дођем до његовог ранца, отавићу и ја свој. Вероватно ће бити лакше. Примичем се Милановом ранцу. Већ сам на десетак метара. И тада се тек сетим а што бих ја свој ранац оставио крај његовог. Могу одмах да га оставим! И остављам га. Не размишљам шта све ранац значи планинару. Једноставно, видео сам да је Милан то урадио. У неком магновењу, више несвесно, узимам само фото апарат и резервни филм. И заиста је лакше без ранца. Ко би рекао да су тих четири - пет килограма овде толико тешки. Тамна сенка на Каналети остаје замном. Горњи део је светлији. Кумбре ми изгледа све веселије, ближе. Сада већ поново усправно ходам.
Горе, при крају Каналете, примећујем тамну пругу. Као да је стаза. Милан већ скреће ка њој. На другој страни, низ стрмину Аконкагве силазе Карлос и Алехандра. Видим их као сићушне фигуре, али препознајем боју њихове опреме. Браво, они су већ били на врху! Остали смо још Милан и ја. То ме бодри да истрајем.
Стићи ћу и ја до врха, стићи ћу... Остало је још мало. Проћи ћу и то мало, понављам у себи. Вероватно да и гласно говорим. Али себе не чујем. Ништа не чујем. Мукла тишина. Ни хук ветрова нема. Једино што непрестано зуји у ушима, као на радију, кад се на кратким таласима чују брујања различитих фреквенција.
Чини ми се да све више залазим у неки простор нестварног. Као да су око мене кулисе. А ја гледам некако неодређено. Кад хоћу да на нешто више обратим пажњу потребна ми је велика концентрација. Све више осећам да постајем незаинтересован за било шта. Само несвесно идем напред, навише, ка врху. Али, још увек сам на Каналети. Најпре њу треба прећи! И доћи до оне тамне пруге горе.
Више не видим Милана. Зашао је између Фила и почетка гребена Аконкагве. И он ће ускоро доћи на врх! Иза мене чујем да се котрља камење. Знам, ја га нисам оборио. Регистровао сам тај звук, на час помислио на опасност, али као да се то мене не тиче. Баш ме брига, нека се и Каналета покрене! Па шта, доживљавао сам да ме снежне лавине носе. На Шари једне зиме. Тада сам се гушио у снежној прашини. Сада се гушим у овом безваздушном простору Гран Каналете. И док сам тако безбрижно настављао пењање, крај мене је прошао један андиниста. Плаво одело, плави ранац, на глави нека заштитна капа као од ронилачке опреме. Поздравио ме је енглески “Бај” и отишао. Вероватно Американац из малог шатора крај кућице на 6.000 метара.
Хајде још мало! Ево и Американац је већ изашао на стазу. Сада се одмара. Милана не видим. Да ли ћу моћи да га видим кад буде на врху, на том планинском трону? Хоћу да и ја пожурим. Немогуће је. Дишем све теже. Груди се надимају јаче али све безуспешније. Кад би бар ветар мало донео свежег ваздуха! У Каналети је као у паклу. Да ли је и у Дантеовом “Паклу” овако?. Али Данте није ишао уз Каналету. Волео бих да могу верно да опишем овај мој пакао. Но, ипак, ово је мали пакао. Како ли је тек кад дувају ветрови, кад се разбесне олује, кад стегну хладноће? Ово је данас најбоље од најбољег. И бодрим себе: хајде Стојићу, остало је још мало. Још само мало! Оно најгоре је прошло. Ти можеш! Успећеш!
Изашао сам на стазу. Ма каква стаза! Мало мање разбацано камење, изнад којег је чврста стена. То је та тамна пруга. Али, ту сам, готово под капом Фила дел Гуанка.
Милан се враћа. Каже “Имам га”! Храбри ме да даље није тако тешко. И одлази. Ја залазим иза Фила дел Гуанга. Пењем се на његову капу. Метални крст светлуца на поподневном сунцу. Хоћу да се фотографишем. Али авај, тек сада примећујем да ми је мали фото статив остао у ранцу. Уз фотографску довитљивост причвршћујем апарат камењем. На могу добро да нациљам. Морам да легнем. И ако! Напињем самоокидач, али не успевам да на време прођем четири метра раздаљине за осамнаест секунди. То је време самоокидања. Чујем да се затвара пре него што стигнем. Покушавам једанпут, два пут. Већ ме замара та шетња. А и време пролази. Упоран сам, јер ово је један од три врха Аконкагве. Тек у петом покушају одлучујем да се после неколико корачаја бацим у правцу крста. Ваљда ће нешто остати забележено!
Дуго сам се задржао на Фила дел Гуанаку. Био је то одмор, али и привикавање на висину. Престало је да ми зујi у ушима, мање бубња у глави, смањила се она измаглица пред очима. Присећам се да је почела да нестаје када сам дошао на чврсто тле, када сам изашао из оног безваздушног жлеба.
Пошао сам ка Северном врху. На Кумбре! Док сам мењао филм, скинуо сам рукавицу и био у прилици да погледам на сат. Било је већ шест по подне. Хтео сам да из овог положаја снимам. Врх се одавде не види. Гледа се низ Каналету и на удаљене врхове у даљини. Просто ми је несхватљиво да се нисам сетио да са Фила дел Гуанако погледам наоколо. Слично ми се десило и кад сам био на Ухуру Пику на Килиманџару. Нисам се сетио да са врха фотографишем кратер вулкана. Тада сам био опседнут само врхом и постепено излазио из кошмара који ме је пратио док сам долазио на врх. И овде исто тако. Нисам се сетио да уопште постоји Јужни врх. Чудно!
На почетку Каналете примећујем да се иза оне високе стене појављују неки клобучави облаци. Долазе негде одоздо. Клобуци се комешају, црни су јачи и потискују беле. Преваљују се једни преко других, хоће да се издвоје, да буду изнад. Тако се пењу све више. У том надметању приближавају се средини Акареа. Са друге стране, иза Фила дел Гуанака, ветрови усталасали снег. Сада је то висока и густа снежна завеса каја се одоздо диже високо у небо. Овде ветрови дувају одоздо на горе, ка Аконкагви. Да ли је то време кад се буде богови ветрова? Хоће ли Аконкагва опет да постане поприште њиховох сукоба? Осећам да то није добро, али опет као да се то мене не тиче. У мени је једноставно све блокирано, не реагујем, не схватам опасност. Једино што знам јесте да треба да идем горе, и још горе, до врха. Тамо сам пошао.
Све чешће застајкујем. Поново нешто магличасто, трепераво пред очима. Не обраћам пажњу на тле којим се крећем. Идем некако насумице. Али осећам да је тле чврсто. Несвесно заобилазим избочине. Чини ми се да једино мислим како да дишем, да ходам. А дишем опет све теже. Груди ми се шире, али плућа остају празна. Услед снажних удисаја грудни кош ме све јаче боли. Осећам неку празнину у стомаку. То није осећај глади. Није ни припрема за повраћање. До сада нисам повраћао. Слично осећам и у глави. Притиска ме нешто на теме изнутра. Као да то нешто хоће да изађе из мене, да се разлије у овај неодређени, нејасни простор којим се крећем.
Идем даље вођен нечим унутрашњим, подсвесним. У глави ми се све јаче мути. Око мене је све још неодређеније. Нешто невидљиво и безоблично ме окружује и притиска. Не могу да се ослободим тог притиска, тегоба, мора. То невидљиво постепено као да добија пипке који ме стежу, стежу груди, грло, спутава руке. Све теже дишем, све сам заморенији од борбе са тим невидљивим. Ноге несигурно газе, посрћем, јер то тешко једва успевам да носим. Отимам се и заједно са тим померам се напред. Идем кроз неки затамњени простор окружен светлинама које су са стране као зидови граничници.
Напред корак по корак. Не знам већ колико тако дуго, али предамном се све више смањује тај тамни простор и са горње стране појављује се нова светлина. Све више светлине свуда наоколо. Јесам ли то сатеран у крај? Крај чега? Застајем да видим куда ћу даље. Примећујем да испред, на крајичку тог неодређеног светлог, видим обрисе нечег налик на фигуру човека. Фигура стоји, али мало потом се покреће и иде према мени. Напињем се да се ослободим те сањивости, да јасно погледам где сам. Очни капци се муком више отварају. Умањује ми се магличасто и нејасно око мене. Видим боље. И оно што видим освешћује ме попут шока. Предамном је Американац у плавом. Враћа се. Још јачи шок - предамном је Кумбре! Северни, највиши, врх Аконкагве. И у тренутку постаје ми јасно, оно тамно била је стена Аконкагве. Светли граничници, наоблачено небо. Тек сада ми треба више ваздуха. Од узбуђења!
Гестикулирањем тражим од Американца да ме сачека, да застане бар за тренутак и да ме фотографише. Пружам му фото апарат. Одлази, тетурајући се. Није му ни до чега. У пролазу ми показује на Гуанако и облаке над Акареом.
Опет сам сам. У глави још бубња. Сада не знам од чега све. Да ли од узбуђења или од висине. Уста и грло суви. Нехотично додирујем усне и осећам да су натекле. Образи исто тако. Гледам кроз мале, уске прорезе. Толико су отежали капци и натекли подочњаци. То је разлог измаглици и нејасном погледу.
Постаје ми хладо. Тек сада примећујем да на себи немам вестон. Остао је у ранцу! Облаци се одоздо приближавају, а са друге стране прети снежна олуја. Опасне претње. Али још увек се не покрећем. Ноге су као пуњене оловом. Хоћу да се покренем из апатије и понављам себи да је до врха остало још само мало, неколико корачаја. То могу да пређем, могу, морам.
Ту сам, на врху врхова западне хемиссфере! Стојим али још увек осећам празнину у стомаку и глави. Хоћу само више ваздуха, ваздуха... Скидам наочаре, погледом тражим обележје врха. Метални крст и на њему танком челичном сајлом умотани остаци неке заставе избледелих боја. Не могу да је скинем. Тражим заставице које је Милан оставио. Однео их је Американац. А своје ништа није оставио. Наше заставице не бих дирао. Оне су Миланове и моје. И другова на Пласа де Мулас, и оних у Пуента дел Инка. То су заставице наше експедиције. Али снимио бих. И себе са њима. Поново не успевам да фото апарат поставим на самоокидање. Остављам само обележја “Челика” и МКС. Притишћем их камењем. У стању сам да само то снимим.
Осврћем се около и погледом тражим да и ја са врха нешто понесем. Камен је понео Милан. Он то сакупља. Примећујем само две празне пластичне ампуле. Можда је то од меда. Сигурно их је Милан одбацио!
Осврћем се око себе још увек у неверици да сам дошао на врх. Питам се шта сада да чиним. Знам да треба да се радујем, али не могу. Не умем. Све у мени је до сада било усредсређено да довде дођем. Сад сам ту. Шта даље? Једна нова психичка празнина.
Како бих се одмарао! Не смем да седнем, јер сигурно не бих успео да устанем. А постаје све хладније, вилице подрхтавају, језа у леђима. Морам што пре назад!
Полазим и надам се да ће повратак бити лакши. Идући наниже осећам да ногама не могу да господарим. Ноге спуштам неконтролисано. Газим као пијанац. Сваки додир стопала са тлом осећам у потиљку. Сада најбоље сазнајем где се завршава кичма, како се кичмена мождина, некако шиљато увлачи у потиљак и ту ме заболи при сваком удару ноге. Бол подносим јер кажем себи да је и то цена успеха. Мог највећег успеха! Биће све лакше када дођем до Каналете и њом сиђем на Акарео. Чим стигнемо у Мендозу, свима ћу телеграмом јавити. Правим конструкцију вести, да буде кратка, ефектна, достојанствена, без самохвалисања. Али тако нешто не могу да срочим. Знам само да треба да се јавим и онима који су ме испратили са добрим жељама, или помогли да пођемо на овај далеки пут. Дугачак је то списак, али нека!
Пролазе минути и минути. Брзо не могу да силазим, али то ме не плаши. Овде је видно све до 21 сата. Ево, сишао сам и до Фила дел Гуанака. Сада бих могао да пођем низ Каналету краћим путем, као Карлос и Алехандра. Али морам на другу страну, тамо је мој ранац.
Облаци су већ стигли до врха. Али не залазе у Каналету. У тој душегупки је нека заветрина, пре бих рекао безваздушни простор у који ни ветрови не залазе. Пролазим стазом испод Фила дел Гуанака и видим Американца да силази на стазу Акареа. Сада ћу и ја. Рачунам да ћу брзо да дођем до ранца.
Силазити низ Каналету није ништа лакше од пењања. Под несигурним ногама камење постаје још нестабилније. Бојим се само да се не оклизнем и не паднем напред. А суљање низ камењар је често. Облаци се навлаче све више и у Каналети постаје мрачно. Тражим ранац. Не видим га. Бојим се да не прођем то место.
Идем, али осећам све већу изнемоглост. Посрћем све више. Не могу да одредим право растојање од камена до камена и не успевам да довољно испружим ногу. Сада једва чекам да се на камењу проклизам и да бар тако неки метар лакше сиђем. Клизање и поново одмор. Време пролази, али шта могу. Облаке не могу да задржим, ветрове да зауставим, снагу однекуд да повратим. Трудим се да не размишљам шта све може да се догоди. Тренутно, једини циљ је да сиђем до Акареа.
Нашао сам ранац. Нисам веровао да сам га оставио толико ниско доле. Одмах облачим вестон. И то преко ветровке. Не зато што ми је било много хладно, већ што се ветровка свлачи преко главе, а ја то нисам био у стању да учиним. Две коцке шећера и неколико гутљаја Цедевите су добро дошло окрепљење. Само да изађем из ове Каналете.
Како је то лепо и угодно стајати нормално на својим ногама! Стаза на Акареу ми пружа ту угодност. И чини ми се да сам се одједном растеретио многих тегоба. Па на овом Акареу се и много лакше дише! Да ли је могуће да је Каналета толико безваздушна? Да је бездушна то сам осетио!
Идем стазом. Лагани пад. Пажња све више попушта. У једном тренутку такве опуштености оклизнуо сам се и слетео неколико метара ниже од стазе. Поново напор. Уз овај ситни, веома покретљиви сипар, тешко је да се изађе на стазу. Добра опомена да стазу пажљиво пратим. Али каква то пажња може да буде кад сам уморан, изнемогао.
Већ се смрачило. Стазу све теже уочавам. Ипак, што даље идем све се боље осећам. Тек сада почињем да доживљавам радост успеха. Попео сам се на 7.035 метара. Алберто Пара наводи да је то висина утврђена новим мерењем. Све више размишљам шта ћу да радим кад се вратим у Смедерево. Најпре обрада филмова, па режија диа програма. Даље све исто као и по повратку са Килиманџара: велика јавна пројекција и прича. Тек сада имам о чему да говорим: о ветровима Аконкагве, о Алену, о “Гарднеру”, чича Данијелу, Џону... О свему се има шта причати. И баш тако и треба те сусрете назвати - приче са Аконкагве. Више нисам на Андима, у мислима сам се већ вратио на наш континент, у наше градове где се причају приче о Аконкагви. И неосетно сам прешао остали део стазе преко Акареа.
Пролазим крај стене стражара на почетку Акареа. Лупам га штапом у знак поздрава. Примећујем да се психички све више враћам некој нормали. Па и овај поздрав са стеном је доказ за то! То за мене нису стене - кулисе, нити космички чудноватни облици, како сам их доживљавао током успона. Неосетно се запућујем ка заснеженом превоју. Мали успон савлађујем без тешкоћа. Још увек у пријатним размишљањима и не примећујем да је све мрачније.
Прелазим преко превоја размишљајући да ћу сутра већ бити у Пуента дел Инка, прекосутра у Мендози. Заборавио сам да сам, данас још, једва изашао уз залеђену стрмину изнад “Идепеденсе”, да на том делу нема стазе. Закорачио сам само један корак а већ летим доле. Покушавам да штаповима кочим. Безуспешно. Клизам и даље и то све брже. Окрећем се на леђа да ранцем бар смањим убрзање. Почињем да се плашим. Велики страх! Још никада нисам био тако престрашен! Како се у таквим тренуцима брзо мисли и за кратко време много преживи! Секунде су дуге, предуге. “Идипеденсија” кобна тачка за многе, да ли и за мене? Провалија коју сам данас гледао одозго са превоја дубоко је и летим ка њој. За то време, инстиктивно, предузимам многе радње за самоспасавање. Притискам јако левом ногом у лед, као када се спушта санкама да бар скренем више ка рефухију. Десно, ко зна где бих и у какав амбис завршио. Зауставио сам се крај кућице. Дуго сам остао да лежим. Тек сада почињем да се презнојавам. Због онога што је могло да се догоди!
Већ је толико мрачно да стазу једва разазнајем. Ипак, верујем да ћу моћи, још извесно време тако да идем, а касније ћу узети из ранца батеријску лампу. Имам и два резервна улошка која ми је Чикић дао на растанку. Сада мислим само да што пре сиђем до рефухија на 6.000 метара, да се нађем са Миланом, да се нарадујемо!
Прошао сам усек и добро се сећам стазе којом смо јутрос ишли.. Опет идем безбрижно, а само се са језом сетим стравичног клизања до “Идипеденсије”. Али стазу све теже уочавам. Кад дођем на деоницу са снегом изгубим је и тада правац одређујем по инстинкту. И после две три деонице под снегом, више не могу да нађем стазу. Сада узимам батеријску лампу, али авај, она не светли. Грозничаво тражим други уложак и насумице га мењам. Опет ништа. Зашто не светли? Напетост се повећава. Седам и хоћу смирено да поправим лампу. Окрећем се да, наспрам небеског светла, боље видим. И не примећујем да је ведро и да звезде светлуцају. Мени није до звездица и до романтике, морам да поправим лампу. Иначе, остаћу овде у овом беспућу.
Можда је лампица неисправна? Како и не би после толиких падова. Тражим другу, резервну лампицу из лампе која се ставља на чело. Ни она не светли. Још грозничавије вадим други уложак, опет не светли. Лаички, језиком, испитујем пуњење батерија. Не осећа се оно карактеристично пецкање. Батерије су потпуно празне! Све. Ове ноћи нећу имати никакво осветљење сем одсјаја звезда, који је на овим висинама и овим географским ширинама накако јаснији, али ипак недовољно да пратим планински пут.
Недеља - понедељак, 10-11. фебруар
САМ У НОЋИ
Покушавам још једном да пронађем стазу. Идем лево, десно, али стазе нема. Нема ни оне којом сам дошао. Сада не могу више ни да се вратим на “Идипеденсу”. Све наде су покопане!
Шта да чиним? Овако у недоглед не могу да издржим. Ако лутам по ноћи могу да наиђем опет на неку провалију. Доста ми је било пређашњег летења низ стрмину. Почео сам да дозивам. Нада у беспомоћности! Можда неко и да чује. Зовем, оглашавам се, а после дуго чекам евентуални одзив. Чекање са пуно прижељкивања да се бар нешто чује. Мук планинске тишине. После трећег покушаја закључујем да је и то некорисно. Не преостаје ми ништа друго, већ да пронађем начин како да најбезбедније проведем ноћ. Сам, у планини, нешто мало ниже од 6.700 метара!
Унапред ми је јасно да не смем да заспим. Људи у таквим приликама најчешће страдају када заспу. Јутро сигурно нећу моћи да дочекам на ногама, нећу издржати. Данас сам већ прошао голготу на Каналети! Шта ако почну да дувају ветрови, олује, снег? У тим приликама најбоље је да будем што приземније. Како? Пећине или усеке не могу да нађем. Не знам ни да ли их овде има. Али има снега! Можда би добро било да у снегу ископам неки “брлог” и да се у њега завучем? Асоцијација на Ескиме и њихове иглое.
Тражим погодно место са дубљим снегом. На страни крај неке ниске стене, штапом мерим дубину снега и почињем да копам себи скровиште. Није лако. Клечим и копам. Већ сам у рупи до појаса. Даље копање је све теже. Треба снег избацивати напоље. Ископао сам дубоко до рамена и морам да се одморим. Увлачим се у целзак да не оквасим одећу. У почетку је било пријатно јер ми је заиста требао одмор. Али, све више ми смета тај полустојећи положај. Рупа тесна, не могу да се покрећем. А онда се питам да ли је ово најбезбедније? Шта ако током ноћи почне нешто да се одозго обрушава? Порезаће ме као на гиљотини!
Без много двоумљења одлучујем да изађем из рупе, да потражим другачије склониште. Можда негде на стени која се црни на другој страни.
Преко снега до стене. Покорица по површини недовољно јака да издржи моју тежину. Изненада ноге пропадну дубоко и то ненадано пропадање много више уплаши и замори него касније извлачење из снега. То ми појачава напетост, коју ионако ствара неизвесност. Више није у питању да ли ћу негде стићи или не. Сада сам овде остављен на милост и немилост ћудима ноћи, ћудима планине које су већ познате по најгорем. Ваља преживети ову ноћ. А овде су се смрзавали и усред дана.
Кажем себи да је у овим приликама најважније бити присебан. Нервоза и паника само могу да одмогну. Треба умети и моћи бити сталожен у оваквој прилици!
Дошао сам до стене. Са горње стране мала зараван, али чини ми се да ту дувају ветрови. Већ се осећа да пири одоздо, вероватно из правца Пласа де Мулас. Залазим иза. Ту је једна прилично згодна полица. И тихо је. Одлучујем да ту сачекам јутро!
Најбоље је одмарати се у лежећем положају. А лежати на стени без вреће и армифлекса није пријатно. Извадио сам из ранца све ствари а њега поставио као простирку. Увлачим се у целзак и крајеве пребацујем преко главе. Крајеве сам покупио и једном руком их држим.
Ма колико било неизвесности, ипак је пријатно лећи, испружити се, нарочито после петнаесточасовног “хода по мукама”. Макар и на стени. Ноге више нису оптерећене. Осећам како њима нешто пријатно струји. Ипак, не смем да се препустим тим пријатностима јер то одвлачи у сан. Почео сам најпре да размишљам о неким давнашњим лепим доживљајима и да, на тај начин, не осећам терет неизвесности и опасности. Много тога се сећам. Сећам се и стихова, многих мелодија. Стихове говорим гласно, песмице “Парног ваљка” и “Нових фосила” певушим. Као да сам на најбезбрижнијем пикнику.
Постаје све хладније. Али и гладан сам. Први пут данас осећам глад! То ме радује. У гомили ствари на стени, проналазим суво грожђе. Лагано жвађем и стално се мешкољим, да трењем повећам циркулацију, да се загрејем. И жедан сам. Неколико гутљаја напитка и чутурицу завлачим испод вестона на грудима. Да се преко ноћи не заледи.
На ногама постаје све хладније. Ципеле не смем да скинем јер ко зна шта све може да се догоди током ноћи. Али оне ме стежу. Ноге отичу. Почињем гимнастику прстима на ногама, а леђима се све више померам. Али, то само на кратко повећа циркулацију, или ја нисам довољно упоран јер се брзо и у томе заморим. Што се дуже одмарам, све више осећам хладноћу. Покушавам са основним АТ вежбама. Топло, топло, вруће. Интензивно мислим најпре на палац леве ноге. Гласно понављам да је палцу топло. Сва пажња је усредсређена на ногу, на стопало, на прст о коме говорим. Тако са једном, па са другом ногом. И то помаже. На ногама више не осећам да је хладно. Моја ранија АТ вежбања нису била некорисна! Али, хладно је на рукама, на полусавијеним коленима. Те делове не могу довољно да опустим и АТ више не помаже. Или не у оној мери колико бих ја желео!
Не знам које је доба ноћи. Чујем најпре неки хук, а нешто касније почињу страшни удари ветра. И то баш одоздо, из оног кланца. И право ударају на стену на којој сам. Све је дошло изненада. Сад већ ни за тренутак не смем да попустим крајеве целзака које држим изнад главе. Ветар би однео целзак. Од кондензоване паре мог дисања хвата се лед на целзаку а ветар га стреса на мене. Све је хладније. Почињем да дрхтим. На граници сам да то издржим. Гимнастика прстију, кретање стопалима. Ипак, рука којом држим целзак и прсти на ногама почињу да трну. Сетио сам се руку Пољака и Мигуеловог брата.
Размишљам да узмем таблете за појачану циркулацију, популарно зване таблете против смрзавања. А колико таблета да попијем? Причали су ми да су на Хималајима неки узели више таблета одједном и изазвали велике здравствене невоље. Узећу само једну. Одмах!
Таблете сам још раније ставио у џеп вестона. Узео сам једну и хтео да је попијем са гутљајем напитка из чутирице. Иначе, таблете могу да гутам и без текућине, али сада рачунам да ће деловати брже и ефикасније. Али, врага - раствор у чутурици сада је у облику ледене сиге. Чутурица испод вестона се леди! Запрепастио сам се. И прилично уплашио. Колико је то степени испод нуле? Жустро сам насуво прогутао пилулу.
Пратим дејство таблете: прво су престали да трну прсти на ногама, па је нестао осећај хладноће на коленима, тамо на месту где се колена додирују са панталонама, а после, неосетно свуда. Даље деловање таблете не могу да анализирам јер ветар све снажније дува. Пажња је сва усредсређена на целзак чије крајеве грчевито стежем. Ваљда се та танка пластична фолија, која је мало ојачана неким једва видљивим нитима неће распући? Унутра, у том малом затвореном простору, одјекују удари ветра и то још више појачава страх. Ово је борба са ветром и сном који прети да ме савлада. Таблета је учинила своје. Осећам да ми је много, много топлије. Покушавам да мислим на нешто друго, на то шта ћу и како описати излазак на Кумбре, пролаз кроз Гран Каналету Тражим праве речи. Склапам реченице којим ћу све то рећи на начин достојан подвига. Све то гласно изговарам само да бих остао будан.
Да, ја тек сада постајем свесан да сам учинио подвиг. Нешто посебно. И то посебно сам успешно извео. И ово ноћење на стени, на овој висини, посебан је доживљај. Па ја размишљам о свему као несвакидашњем доживљају а не о његовој драматичности. Ја се не плашим! Само стрпљиво и трезвено чекам јутро.
Ипак, борим се да не заспим. Говорим себи да је опасно ако заспим и све се брже померам лево, десно. Чиним то колико је уопште могуће радити завијен целзаком водећи рачуна да не одгурам ранац на коме лежим. Левом рукоме, савијеном изнад главе, грчевито стискам крајеве целзака. Да стисак буде снажнији морао сам да скинем рукавицу са перјем. На руци ми је остала само танка памучна рукавица. Једино тако могу да држим крајеве целзака. Свуда је топло, на тој руци је хладно. Због јаког стиска изгледа да таблета за појачавање циркулације ту не делује.
Не знам већ колико ветар дуго дува. Нисам у стању да одређујем временска трајања. Мени је овда сада све дуго.
Тек у неко време ветар се умирио. Или је надјачао неки други, из другог правца. Више га не осећам. Хоћу мало да попустим стисак целзака али рука остаје укочена. Као у грчу. Не могу да исправим прсте. Покушавам наизменично да стежем и опуштам шаку. Мало попушта. Масирам прсте другом руком. Прсти још увек утрнули. Нарочито палац. Њим не осећам никакве додире. Да ли ће и моја рука бити као у Пољака? Све грозничавије масирам прсте, устима их загревам. Прсти лагано оживљавају, али не и палац. Већ сам мање забринут. Палац је, нека га!
Током масирања прстију целзак се над главом мало одшкринуо. Напољу је опет тишина и необично светло. Месечина. Готово може да се чита. Гледам на сат: два сата. Добро је, до зоре је још мало! Издржаћу и то! Нисам сигуран да по месечини могу да нађем стазу па да одмах пођем. А колико дуго ће овако бити светло? Најбоље је да сачекам јутро.
Поново сам се покрио целзаком преко главе. Да ме ведрина ноћи не туче! Али и поново је све хладније. Или је хладно што се приближава зора или слаби дејство таблете? Покривен сам, али ми се леде трепавице, мрзне у носу. Сада другом руком прихватам целзак али не стежем као прошли пут. Куражим себе да издржим још мало. Ваљда је најгоре прошло? Стално мислим на палац леве руке. Тешим се да су остали прсти добро. Можда то и није премрзлина, већ само укоченост због недовољне циркулације.
Постаје све хладније. Хладноћу поново прво осећам на ногама. Од муке почињем да ударам ногу о ногу. Не помаже. На целзаку поново лед. Неиздрживо је. Да ли би помогло да скинем ципеле? Не, не смем. Вероватно више не бих могао да их обујем. А остатак пута је немогуће прећи без ципела. Остатак пута? Па ја ни једног тренутка не сумњам да нећу сутра стићи на Пласа де Мулас. Стално са оптимизмом. Вера у успех успеха је пола! А када ћу стићи, то је друго питање. Али, стићи ћу!
Анализирам где ми је хладно. Највише на ногама. “Перкон" изванредно штити тело. Шта би било да није тог вестона? И перјаних панталона? Али више не могу да издржим хладноћу на ногама. Осећам да ноге почињу да трну и то све јаче. Ма колико да је опасно узећу још једну таблету! Последице, ако их и буде, сигурно ће бити мање од могућих премрзлина.
Узимам другу таблету. Опет без текућине. Али настављам да крећем ногама и телом. Осећам да напетост лагано попушта. На ногама је све мање хладно. Постаје пријатније. Чак је и лежај удобнији... Не знам када сам заспао.
Спавам и сањам: негде сам у некој топлој просторији, око мене све меко, меко и топло. Покривен сам неким ћебетом, меким као шал од длаке лама што ми га је дао Јоже. Никада угодније!
У сну сам, не знам када, испустио крајеве целзака и моје лице је остало потпуно откривено. Осетио сам топле сунчане зраке. Пробудио сам се и уплашио: зар сам смео да заспим?! Које су последице? Устао сам, протежем се, опипавам... Све је у реду! Сетио сам се палца тек кад сам хтео да левом руком нешто дохватим. Загледам га, нема промене боје. Покрећем га и не боли. Али, још увек ништа не осећам, утрнуће је остало. Најмање што је могло да буде!
Напомена
Експедиција Анди - Аконкагва изведена је од 28. јануара до 12. фебруара 1985. године. у организацији Планинарског друштва "Плања" из Љубљане. На позив словеначких планинара њиховој експедицији придружили су се и планинари Планинарског друштва "Челик" Драгоје Чикић и Иван Стојић. Експедицију је чинило 10 чланова.