проф. др Владан  Вукашиновић
Смедерево, октобар 2025.

СТЕВАН ТОДОРОВИЋ, ЖИВОТ И ДЕЛО ВЕЖБАЧА, УМЕТНИКА, ПРОСВЕТИТЕЉА И ЗАЧЕТНИКА
ОРГАНИЗОВАНОГ СПОРТА У СРБИЈИ

У 2017. години обележено је 160 година од почетка организованог телесног вежбања (1857) и 126 година од појаве соколства у Србији (1891). Евоциран је огроман допринос академика Стеве Тодоровића, др Владана Ђорђевића и др Војислава Рашића почетку и развоју физичке културе у Кнежевини и Краљевини Србији. Обележено је и 160 година од доласка академика Стевана Тодоровића у престони Београд, у коме је 1857. године започео свој културни и просветитељски рад. При „Сликарској школи“ коју је отворио, оформљена је и „Дружина за гимнастику и борење“, као прво организовано друштво за телесно вежбање. Ова Дружина је претходила прихватању „Соколства“, развоју модерног спорта и афирмацији физичке културе у Србији. Обрада истраживачке грађе, применом историјског метода, примарних аутентичних докумената из 1899, 1908, 1912, 1927, 1938. и др. прилог је проучавању живота и свестраних доприноса Стеве Тодоровића (извори на крају текста у линковима објављеног научно-истраживачког рада).

        Међу истакнутим поборницима телесног вежбања у Србији, који се и данас, после временске дистанце веће од једног века, сматрају харизматичним визионарима гимнастичког и соколског вежбања, убрајамо Владана Ђорђевића, Војислава Рашића, Лазу Поповића, Мирослава Војиновића... Али, овом скупу знаменитих зачетника теловежбеног покрета мора се придружити, као први утемељивач, још један великан српске гимнастике и соколства - а то је Стеван „Стева“ Тодоровић. Први је, и на свој начин, оставио неизбрисив траг и утиснуо снажан печат на покретање организованог физичког вежбања и оснивање и развој грађанских гимнастичких и културних друштава у оквиру друштвено-културних промена у Србији од средине 19. и почетком 20. века¹ (фусноте на крају текста).

СТЕВАН ТОДОРОВИЋ – ЖИВОTOПИС МЛАДОГ ВЕЖБАЧА

        Стеван Тодоровић (13.04.1832, Нови Сад - 22.05.1925, Београд), пореклом је Херцеговац. Отац Јован из Требиња, херцеговачки устаник, војевао је седам година, од своје деветнаесте године, док није лакше рањен. Када су Турци 1813. ударили великом силом на устанике, спасао се прешавши Саву на аустријску страну у Бежанију код Земуна. Игром случаја ту је затекао и родитеље и одатле се сви пресељавају у Нови Сад, где отпочињу да раде са турским дуваном. Мајка Јелена, родом из Белог Потока под Авалом, у сродству по женској страни са Васом Чарапићем, пребегла је такође са родитељима из Србије у Нови Сад где ће наставити успешно да тргују.

         Стеван је рођен у Новом Саду, у породици са седморо деце, четири сина и три кћери. Трговина са дуваном доносила је породици добар приход до 1937, када су и радња и стан изгорели у великом пожару. Стеван је уписао основну школу у Новом Саду, али од седме године живи у Сегедину где су родитељи откупили радњу са топлим и хладним купатилом на Тиси. Од 1839. до 1846. године похађао је у Сегедину основну школу и пет разреда гимназије. Стева је у Српској основној школи, коју је издржавала Српска црквена општина, усвојио леп стил писања по Вуковом правопису од учитеља ђакона Димитрија Поповића. Васпитни утицај учитеља, познатог по томе што је био брат од стрица Ђуре Даничића и Вуков саборац за српски језик и правопис, био је огроман током школовања на обдареног и свестраног Тодоровића. На Стеванов животни пут имао је огроман утицај и познати учитељ гимнастике и борења у сегединској гимназији Ђорђе Марковић Кодер. Млади гимназијалац био је одушевљен вештинама гимнастике и мачевања и то ће бити веома значајно за формирање Тодоровићеве личности, а што ће се у будућности потврдити.

       Средином 1846. отац га води на даље школовање у Беч и тамо завршава шести и седми разред гимназије. После матуре уписује се на Лицеј, на коме слуша филозофију. Када је избила револуција 1848, силом прилика ступио је у ђачки одред, што му је омогућавало да се прехрани, јер је у ратним приликама веза са породицом била прекинута, и посебно јер му је отац, исте године, нешто раније умро, а да није знао.

        После слома револуције Стева се враћа из Беча 1849, одлази у Београд код стрица, његовог стараоца за школовање. У његовој пивари учи производњу пива, али сваки слободан тренутак „црта и слика воденим бојама, сви зидови испуњени су његовим радовима“. Стриц увидевши Стевин таленат и његову од детињства једину жељу - да се бави сликарством, одводи га у Беч и уписује у други семестар Сликарске академије (живописа) 1850.

        Животне околности у младости нису биле наклоњене лицејцу Тодоровићу, али је током школовања крчио себи пут без обезбеђене стипендије. Шест недеља после уписа Академије умире му стриц и Стева губи месечну помоћ од 150 форинти. У Београд се враћа и као наследник по стричевом тестаменту и затиче опљачкану и разграбљену стричеву кућу. Убрзо, банкар и градски паша одузимају му кућу са земљиштем и пивару, а превару је смислио Стевин адвокат бранилац. По повратку у Беч Стева уписује приватну школу професора Валдмилера. Помоћ мајке није била довољна за школовање и приморан је да се до краја 1852. издржава од давања приватних часова цртања и певања. Нераздвојни друг Корнелије Станковић, са којим је становао, подучавао га је певању, јер га је красио диван баритон и у Бечу су му док је студирао предлагали да упише оперско певање.

        Ово је тежак период за Стеву, без прихода враћа се исцрпљен код мајке у Сегедин, потом одлази најпре у Беч, и затим уписује Академију у Минхену (крајем 1853), али се опет због несташице новца, после девет месеци, враћа у Беч на студије (1854) код чувеног професора Карла Рала. У међувремену, опет остаје без новца и враћа се у Сегедин да обиђе мајку и заради за наставак студија. Радио је портрете у више места Војводине и одлази у Нови Сад (у јесен 1855) где проводи десет месеци. Са професорима Српске гимназије Ђорђем Натошевићем, Јованом Гавриловићем и Јованом Ђорђевићем вежба гимнастику и мачевање у гимназијском гимнастичком одељењу и ту размењују мишљења о значају вежбања. У пролеће 1856. прикључује се Корнелију Станковићу да би га пратио као „соноран“ баритон на његовим концертима по већим местима и од прихода од концерата добија трећину за наставак студија. Стева је већ познат баритон који „на концертима увек одушевљава“, и у јесен 1856. приређује у Београду врло успео концерт, „када га први пут упознаје цео културни Београд“. Још једном одлази у Беч и у школи професора Карла Рала остаје до краја априла 1857. године, упамћен као најуспешнији међу првим српским сликарима.

СТЕВА ТОДОРОВИЋ, ВЕЖБАЧ И УЧИТЕЉ
ГИМНАСТИКЕ, БОРЕЊА И ПЕВАЊА

        Стева је током усавршавања у Минхену вежбао и гимнастику и мачевање, где је могао непосредно да упозна систем немачке турнернерске гимнастике, као и организацију и методику рада у приватним заводима за вежбање. Вероватно се тамо и родила идеја да по повратку у Србију оснује слично друштво. Предодређен за шире вокације, Тодоровић је имао и друга интересовања. Док је студирао у Бечу, у круговима напредне српске омладине водио је разговоре о „култури која недостаје нашем народу“, „васпитном значају уметности, телесног вежбања, музике, песме, и позоришта“ као и о националним задацима младе српске интелигенције „која ће се жртвовати због будућих нараштаја“, како би се ухватио корак са напредним европским народима.

        Следеће године Стева се доживотно настањује у Београду (мај 1857), и како је био предузимљив одмах отвара Сликарску школу на Косанчићевом венцу, у кући познатог иконографа Милије Марковића Распопа. У свом приватном „заведенију“ бесплатно лицејце подучава цртању, сликању, певању, тумачи им Хомерову Илијаду, декламује Шекспирове трагедије, и како је велики поклоник телесног вежбања, учи их и гимнастику и мачевање. У Аутобиографији Стева је о свом тадашњем ентузијазму записао:

„Прионуо сам одмах да поред сликарства разгранам свој рад и на остале преке потребе, а нарочито одмах да заведем хармонично певање и телесно вежбање као основу здравог тела и здравог духа. Али је много ваљало предузети да се поправи занемарено домаће васпитање“. [...] “Са телесним вежбањем ишло је у почетку теже, јер београдско становништво није схватало благодет ове установе, шта више наступило је и негодовање“.

Кућа на Косанчићевом Венцу

Лицејце је груписао према талентованости и интересовањима, па се убрзо оформила Дружина за гимнастику и борење, названа Прва српска дружина за гимнастику и борење (1857).Дружина је вежбајући гимнастику и мачевања брзо стекла симпатије и велику популарност код ђачке омладине, имала је и подршку од кнеза Михаила Обреновића. У њој су „гимнастисали“ и млади интелектуалци који ће касније заузимати значајне положаје у Србији, у политици, науци и просвети: Владан Ђорђевић, Милош С. Милојевић, Милан Кујунџић, Чедомиљ Чеда Мијатовић, Љубомир Каљевић, Стева Поповић – Црни, Андра Николић и др.

"Тако рећи и нехотице он је постао наш мили и велики учитељ. Кад је већ и сам увидео тај факат, онда, да би заокружио наше васпитање, он нас је почео учити цртању и гимнастици. Тако смо ми од 1857. године били срећни да бесплатно пролазимо кроз једну школу, која је злата вредила, и којој ни пре тога ни после тога равне било није. Када је на тај начин Стева прикупио око себе и одушевио известан број омладинаца, у договору са њима оснује у јесен 1857. године друштво за телесно вежбање, под именом: Прво српско друштво за гимнастику и борење".

ПРВО СРПСКО ГИМНСТИЧКО ДРУШТВО И ВЕЖБАОНИЦА

         Те 1857. године Београђани су поносни сазнањем да је њихов град први међу свим словенским градовима који има гимнастичко друштво, "и захвални су на томе младом академском живописцу Стевану Тодоровићу, који је стао у прве редове младе српске буржоазије када су почела да се оснивају културна друштва“. Часове је држао у својој уметничкој радионици, и када је број ученика нарастао обратио се Београђанима путем дневне штампе да помогну овај користан подухват. Тако је вежбање настављено у магази Саве Спахије код Саборне цркве. Тако је настала прва вежбаоница у Београду.

         Упркос противљењима овом раду у јавности, као што је тужба родитеља полицији да се „заводи таква игра у којој деца могу сломити ноге и руке“, Стева је излазио на крај са овим тешкоћама користећи везе, пошто је међу вежбачима било и деце угледних личности. У случају једнодневне забране рада, интервенисао је министар просвете Коста Николајевић.

       Из Распопове куће и тесне Спахијине магазе Сликарску школу преселио је у зграду Турског хана (место данашњег Ректората Београдског универзитета). Убрзо, у овом здању Стева је приредио јавни час, на трећи дан Ускрса 1860. године. На овом прегледном испиту рада Стевиног и његових ученика били су изложени цртежи и акварели ученика, певане су народне и црквене песме и изведене су гимнастичке и мачевалачке вештине. Јавном часу, о коме се после пуно причало и писало, присуствовао је и кнез Михаило, који је по свршеном испиту Стеви „изјавио особито задовољство“, и одушевљен знањем ученика решио да Тодоровићу омогући боље услове за рад.

Зграда Турски хан

        Охрабрен овим успехом Стева је замолио кнеза да му помогне и омогући студијско путовање на усавршавање у Риму, на годину-две. Кнез је одобрио и посаветовао га да чека даље инструкције у Бечу, али, због сплетке дворског управитеља помоћ је изостала, а Стева се већ нашао у Бечу и чекајући помоћ потрошио уштеђевину. Жеља за усавршавањем није га минула ни овом приликом, па је посећивао школу професора Рала. Становао је код „свог доброг друга“ Корнелија Станковића² до средине лета 1861, а Јован Бошковић³ помогао му је да дође до новца за повратак у Београд. У Београду је отсео у „Круни“, и после два месеца запао у још већ дуг. Пошто није могао да подмири трошкове станарине, гостионичар му је продао сликарске радове и опрему на пијаци.

       Стекавши наклоност Обреновића, Тодоровић је почетком новембра 1861. постао васпитач десетогодишњег ванбрачног сина кнеза Михаила, Велимира Тодоровића. То је вероватно био још један разлог да Стева од кнеза добије добру плату и велики стан са балконом и две сале, за атеље и гимнастику, у „Старом здању“ (у улици „7. јули“, испод зграде Народне банке) у коме је могао да смести и модерне справе за вежбање зими. О свом трошку кнез је у лето 1862. саградио и летње вежбалиште код Калемегдана (преко пута Реалке, на месту где је данас Академија наука) са најмодернијим справама за вежбање. Стевино гимнастичко друштво било је активно до 1864, интензиван рад у добро уређеној вежбаоници и на отвореном вежбалишту привлачио је непрестано нове чланове средњошколце, па је број ученика Школе нарастао на преко 80.

Старо здање

ПРОСВЕТИТЕЉСТВОМ КРОЗ ВЕЖБАЊЕ

        Почетком новембра 1861. Стева је почео да васпитава, поред Велимира, и друге ученике по кнежевом избору, уговор је предвиђао овај рад на шест година. У стану Старог здања предавао је цртање, певање, гимнастику и мачевање, а за друге предмете, стране језике, клавир и др. ангажовао је „нарочите“ учитеље. У овим групама било је и женске деце. Кнез је одобрио да у сали и на летњем вежбалишту са васпитаницима вежбају и ђаци из гимназије. За време летњег распуста водио је ученике на студијска путовања по градовима Италије, Француске, Швајцарске, а они су водили дневнике, који су по повратку подношени кнезу. О томе Стева је написао:

        Почетак овог педагошког рада Стева је оценио великом прекретницом у животу, сећајући се „ојађене прошлости“ и тешких тренутака у младости. Одиграо се у тренутку безизлазног положаја због велике беспарице, препуштеног помоћи свог пријатеља Јована Бошковића, да би његов живот одједном постао безбрижнији, испуњен познанствима и препорукама: „И сад сам тек видео какав је овај свет: сад кад сам имао свега у изобиљу, са свију страна се јавише понуде и у мом милом сликарству“.
        Стева је и венчање са Полексијом Бан, ћерком песника и драмског писца Матије Бана, сматрао преокретом у животу. Полексија је била једна од Стевиних ученица, која га је освојила талентом за сликарство и пријатном појавом, али му је и ласкало што је ћерка чувеног песника, књижевника и политичара. Њихов заједнички веома обиман рад ће му донети остварење великих амбиција у сликарству. Кнез му је одобрио прекид васпитавања ученика и поклонио неочекивано велики свадбени дар, две хиљаде дуката, којим га је наградио и помогао да остваре свадбено путовање. Ово путовање је било њихово студијско усавршавање у Фиренци и Риму, копирали су дела старих класичних уметника Рафаела, Тицијана, Рубенса, Леонарда да Винчија, Микеланђела, Ђорђона и др. (1864-1865).

         У пролеће 1865. Стева је прихватио место доцента за слободно цртање на Техничком факултету новоосноване Велике школе. Већ у септембру постављен је за професора цртања у београдској гимназији, а после два месеца премештен је за стално у Реалку. Тако ће Стева, иако је сликарство сматрао својим првим позивом, цео свој радни век провести као педагог, од 1865. до 1894, када је пензионисан на личну молбу.

ВЕЖБАЊЕ, ПАТРИОТИЗАМ И „ПРИРОДНО ЗНАЊЕ“
СТЕВАНА ТОДОРОВИЋА ИЗ КУЛТУРЕ, НАУКЕ И УМЕТНОСТИ

         Стошесдесет година прохујало је од како је Стеван Тодоровић, визионар и утемељивач културног и уметничког живота заостале Кнежевине Србије, дошао у престони Београд из врло напредне Војводине. Одмах је заталасао успаване духове учмалог паланачког миљеа и надаље стрпљиво радио на културно-просветном уздизању својих суграђана. Радио је неуморно срцем пуним безграничне љубави, неисцрпном снагом духа и тела и вером у бољи живот и људе, давао је све од себе не би ли се вредности бољег културног живота укорениле у народу и држави. Оставио је важне, дубоке и неизбрисиве трагове у друштвеном, културном, уметничком и спортском животу.

         Свестрано образован, културан, талентован, племенит, неуморан, патриота и родољуб, нетрпељив према странцима у певачким друштвима и позоришним комадима, осетљив на немаштину у народу и друштву, издашан према пријатељима, увек брижан према „милој“ мајци... Академски сликар, и наставник цртања, сликања и бројних дисциплина, писац критика и полемика, у младости глумац, позоришни декоратер, певач баритониста, гимнастичар и мачевалац. Сву величину његовог свестраног стваралаштва и доприноса културном напретку Србије од средине 19. века, карактерише богат сликарски опус, педагошки рад са децом и омладином, као и утемељивачке активности у оснивању и развоју бројних културно-уметничких и спортских институција и друштава.

         Са ове временске дистанце запрепашћује Стевина ментална снага и издржљивост. Ревносно је службовао у школи, где је предавао 18 до 22 часа недељно, увек по више предмета: слободно цртање, геометрију, историју Срба, историју трговине и заната, земљопис, нацртну геометрију, орнаментику, архитектуру и топографију, немачки језик, и својевољно гимнастику и мачевање. Остварио је импозантан сликарски опус у историјском и црквеном сликарству, портретима и пејзажима, уз то водио је сликарску, вајарску и гимнастичку школу, руководио мачевалачком секцијом, учествовао у свим културно-уметничким догађајима града, одлазио у иностранство по државним задацима и био врло активан у позоришту и певачким дружинама.

         Бавио се политиком и био је одан либералној странци. Због ривалитета либерала и напредњака, и поред афирмације, плодног рада и наклоности династије, осетио је на својој кожи деградацију наставничког звања. За само неколико месеци у истој години на „препоруку“ министра просвете Косте Цукића, са факултета је премештен у Реалку. У зрелим годинама припадао је вишем друштвеном слоју српске буржоазије, али крајем 19. века његова стваралачка активност развија се ван владајућег круга. У рату са Турцима (1876) стојички је делио судбину српског војника, као деда и отац. У писму са бојишта својој Полексији пише да „жали што није стигао дан раније на место борбе која је била врло жестока“ и да „не мари што спава на земљишту и што је осетио благодет свих могућих инсеката, кад са тако храбром војском иде“. Са фронта је слао, по дилижанси, цртеже за иностране новине и признанице од плате, како Полексија и четворо деце, Зорица, Љубица, Милош и Милан, не би остала без новца.

        Наши ликовни критичари сматрају га једним од најпознатијих и најпризнатијих сликара оног доба и водећим носиоцем српског романтизма у сликарству. Своју прву уметничку изложбу, прву у Србији уопште, приредио је у Београду 1859, која је понела највише оцене и сјајне критике. Урадио је око хиљаду цртежа, жанр слика, портрета, акварела, двадесет иконостаса и историјских композиција, и у томе је имао огромну помоћ супруге Полексије. Насликао је око 300 репрезентативних портрета савременика те епохе, представника династије Обреновић, као и многих књижевника, научника, познатих трговаца, хроничара. У његовој најполетнијој фази (између 1850. и 1880), створио је позната дела, међу њима и групни портрет београдских гимнастичара и аутопортрет из 1854. који је једно од највреднијих дела српског романтизма. Огроман део Тодоровићевих радова није сачуван, цртежи из ратова 1876-1878. и са путовања покрадени су 1918, и велике историјске композиције и радови са иностраних изложби пропали су у рату или је покрао непријатељ.

        Стева је био неуморан културни радник, заслужан и у развијању музичког и позоришног живота Београда коме није било премца у српској култури у другој половини 19. века. Још 1857. Стева је постао члан београдске дилетантске позоришне трупе. Био је управник аматерског позоришта у Кнежевој пивари, у њему је играо, режирао, правио кулисе и декорације, и на различите начине учествовао у 53 представе, све до оснивања Народног позоришта у коме је помагао као сценограф. До дубоке старости радио је на обогаћивању вокалне музике и глуме. У Првом београдском певачком друштву био је оснивач и од 1865. године члан 33 године, и дугогодишњи председник, зато је биран за доживотног председника овог друштва. У Аутобиографији Стева се присећао како је упорно радио да српским песмама истисне немачке, као и стране глумце и певаче.

СТЕВАН ТОДОРОВИЋ - ФИЗИЧКА КУЛТУРА
И ОРГАНИЗОВАНО ВЕЖБАЊЕ У СРБИЈИ

        У Аутобиографији коју је Стева Тодоровић писао у позним годинама у избеглиштву (1915. у Врању и 1917. у Риму), обухваћен је мањи део његовог укупног ангажмана у развоју физичке културе, а то су активности на покретању телесног вежбања у оквиру Сликарске школе, односно, Дружине за гимнастику и борење и, у ужем обиму, функције у гимнастици и соколству. Ипак, сачувано је довољно релевантних изворних података који Аутобиографијом нису обухваћени, о Стевином доприносу у развоју физичке културе у Краљевини Србији.

        Стевин просветитељски рад, започет 1857. године, сматра се првом појавом организованог телесног вежбања (гимнастике) у Србији, из ког ће се изнедрити и соколство и модерни спортови. Од тада, и наредних деценија, Стева ће бити у средишту свих важних дешавања у физичкој култури Србије, готово до краја његовог 93 године дугог и плодног живота. Почетна искуства у развоју телесног вежбања била су драгоцена за даљи развој гимнастике и соколства. Његови ученици из Дружине, двадесетак година касније, оснивали су и помагали друга слична друштва у Краљевини Србији. А Стева је један од оснивача и носилац функција у Београдском друштву за гимнастику и борење (1882) – био је у више наврата потпредседник овог друштва (1882-1884. и 1889-1891); председник (1884-1886. и 1888-1889); и члан Управног одбора (1882-1891). Када су београдски гимнастичари прихватили чешки соколски систем, Стева је и даље активан и обавља бројне, највише функције: председник је Београдског гимнастичког друштва „Соко“ (1906-1909); председник уједињеног Савеза соколских друштава "Душан Силни” (од 1910. године); председник Савеза српских соколова (од 1908. до почетка Првог светског рата, тзв. "Свесрпског соколског саваза"); представник је свесрпског соколства у Свесловенском соколском савезу (од 1910). Био је члан Комисије за оснивање Гимнастичке школе у Београду и Комисије за полагање испита; наставио је да помаже оснивање гимнастичких и соколских друштава широм Србије; на свој захтев био је учитељ гимнастике у београдској Реалци (1874-1881).

Стева Тодоровић у позним годинама

        Поред ових руководећих активности Тодоровић је као представник поменутих савеза учествовао на слетовима бугарског „Јунака“ у Софији (1910), сокола у Загребу (1911) и у Прагу на Првом свесловенском соколском слету (1912). За време Првог светског рата, у избеглиштву у Италији, учествовао је у оснивању Српског лоптачког клуба „Соко“. По завршетку Великог рата, Тодоровић је, иако у дубокој старости, приликом оснивања Београдске соколске жупе (1920) изабран за почасног доживотног председника, и у Соколском друштву Београд-Матица за доживотног почасног старешину. Тиме је Стеви одато заслужено признање за пионирске кораке у организовању телесног вежбања, и за дугогодишњи рад на развоју гимнастике и соколства у Београду, Србији и шире. Чика Стева, како су га касније звали соколи, спортској стручној јавности углавном је познат као зачетник, а по некима родоначелник спорта у Србији

ЖИВОTOПИС СТЕВЕ ТОДОРОВИЋА – ВЕЧНОСТ СРПСКОГ
ВЕЖБАЧКОГ И СПОРТСКОГ ПОКРЕТА

        Огроман и неуморан рад донели су Стеви Тодоровићу признања и материјалну сигурност за удобан живот у познијим годинама. За све што је урадио за живота Стева Тодоровић је почаствован и награђиван. У српско-турским ратовима (1876-1878) одликован је Таковским крстом четвртог и трећег реда, као ратни сликар и новински извештач. Само као уметник одликован је орденом Светог Саве трећег и другог реда, орденом Белог орла петог реда, Карађорђевом звездом четвртог реда, орденом кнеза Данила четвртог реда, орденом Италијанске круне другог реда... Биран је за почасног, а убрзо редовног члана Српске краљевске академије (1902), почасног члана Петровградске академије художества и италијанске Академије у Катанији. И за допринос у спорту одата су му бројна друштвена признања. За гимнастичаре и соколе, некада, а и данас, Стева је пионир, родоначелник, речју, великан телесног вежбања.

           Стеван Тодоровић умро је 22. маја 1925. године, сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Тада се на последњем испраћају од Чика Стеве окупило мноштво света, грађана, званичних представника бројних институција, уметника, глумаца, певача, и гимнастичара, сокола и спортиста.

Линк за Изворе из објављеног рада о Стеви Тодоровић на српском и енглеском језику:

фусноте