СМЕДЕРЕВСКИ ЕСНАФИ

          Током 19. века Смедерево је било познато по великом броју занатлија чији је рад задовољавао потребе варошког и сеоског становништва. Према попису из 1862/63. године у Смедереву је било 52 врсте занатлија. Тако, на првом месту биле су абаџије, па аласи (балукџије), думенџије (крманоши), лицедери (колачари), мумџије (свећари), налбантини (поткивачи), пинтери (бачвари), туфегџије (пушкари), тенећије (лимари), мутавџије (правили предмете од кострети: покроце, вреће, зобнице, бисаге). На том списку је и једна штумодла (собарица). Укупно је по том попису Смедерево имало 329 занатлија.
          Међутим, занатлијске организације–еснафи јављају се у Смедереву у првим деценијама 19. века. Тако су у Смедереву, према наредби кнеза Милоша, заведени разни еснафи крајем 1823. и почетком 1824. године. Но, и пре тога, постојала су полузванична удружења занатлија исте струке ради заштите њихових интереса. Помиње се да је терзијски (кројачки) еснаф основан још 1820. године са 25 чланова, ћурчијски – 23. јуна 1829., абаџијски – 26. априла 1838., а механско-кафанско-хлебарски еснаф 1840. године.

Почетак градње Занашског дома

          Према попису еснафа у вароши Смедерево 1836. године у Смедереву је било 25 еснафа са укупно 294 занатлије.“ Највише је било терзија - 29, док се ковачким занатом бавио само један занатлија.
          Тек касније еснафи добијају облик правног удруживања занатлија, јер је Уредба о еснафима донета 14. августа 1847. године.
          Сходно том пропису у Смедереву су 1851. године постојали следећи еснафи: болтаџијски (продавали су ситну робу претежно од вуне), бакалски, терзијски, папуџијски-чизмарски, абаџијски-сук-нарски, ћурчијски-кожухарски, екмеџијски-лебарски, свећарски-мум-џијски. Сви они имали су довољно чланова и могли су самостално да постоје.
        Мало чланова имали су следећи еснафи: лунђерско-тишлерски, бојаџијски, табачки и опанчарски, туфекџијски, ковачки-кујунџијски, казанџијско-коларско-кострунарски и берберско-лончарско-асурџијски.
      Сви наведени еснафи прибавили су печате, поставили старешине и помоћнике, набавили мајсторска и калфенска писма, протокол где су регистровали своје чланове.

Одбор за изградњу Занашског дома:
Радисав Теофиловић, Стојан Стојићевић, Властимир Лазаревић,
Миливоје Костић и Димишрије Дина Веселиновић, (горњи ред)
Бранко Мишровић-Чолак и Милан Мишровић, секретар (доњи ред)

          У Смедереву је 1882. године основано Опште занатлијско радничко друштво за помоћ у болести, изнемоглости и смрти, које је својим члановима издавало дипломе2б Друштво се налазило у згради на Калемегдану, коју су њима оставили добротвори Димитрије Ј. Драговић, терзија и његова супруга Христина Д. Драговић, На згради су се налазиле њихове слике.
          Чланови друштва имали су чланске карте и плаћали улог сваког месеца у износу од неколико динара. Друштво је имало свог лекара. У згради су биле канцеларије, сала за свечаности, ту је радило и певачко друштво "Ђурађ Бранковић". Она је порушена од експлозије 5. јуна 1941. године.
          Тиме се изгубио сваки траг имовини коју су ови добротвори оставили Удружењу, али жеља занатлија да имају своју кућу, место за окупљање и одвијање различитих делатности, остала је да живи.

Зграда Занашског дома данас

            Добровољним прилозима и прилозима великих добротвора 1934. године занатлије су купиле у Смедереву, у данашњој улици Краља Петра 1, земљиште у површини од 06.59 ари које је укњижено код суда у корист: Смедеревског општег занатлијског удржења за узајамно помагање у болести, изнемоглости и смрти и Занатског фонда за подизање Занатског дома у Смедереву са по 1/2 дела.
          Зграда "Занатског дома" је грађена напорима занатлија у периоду од 1941-1946. године. Њу је 1946. године завршила Железара (сада САРТИД 1913) Смедерево уз услов да је користи 20 година и у исправном стању поврати Удружењу.
          Ова зграда је 15. јануара 1955. године укњижена код Општинског суда у Смедереву као општенародна имовина, али је 1980. године од стране Општине Смедерево повраћена занатлијама и она је од тада њихово средство о коме се они старају и брину.