проф. др Владан  Вукашиновић
Смедерево, 29-04-2025.

Брату Драгану, гимнастичару
активном у Друштву од 1964.

Ове, 2025. године, крајем априла, навршава се 140 година од оснивања најстаријег спортског друштва у Смедереву, првог основаног гимнастичког друштва и у Подунавском округу, и четвртог у Краљевини Србији. Ово Друштво, и гимнастика, као окосница организованог вежбања и наступа у јавности, у племенитoј су мисији у нашем граду, трају и опстају у времену у
коме се променило седам држава, од Краљевине Србије па до данашње Републике Србије. Не мењајући своју суштину, и гимнастика - вредносно базична и Друштво - матица чланства, кроз три века остављају неизбрисив траг на детињство, младост, па и читав живот Смедереваца. Феномени, вредни поштовања и подсећања.

Смедеревско друштво за гимнастику и борење 

основано је 28. априла 1885. године.
Оснивачка скупштина одржана је у гостионици хотела Лаф.

        Овом великом друштвеном и културном догађају у смедеревској вароши претходиле су промене у Кнежевини Србији, промене као претпоставке оснивања. То су друштвене прилике средином деветнаестог века које се мењају неповратно. Струјања нових схватања, о потреби оснивања државних установа и културних институција, проносе српски интелектуалци и уметници по повратку са школовања у европским градовима. Савремене идеје и промене посебно су видљиве у друштвеном животу и брже ће се прихватати у Београду, а спорије у мањим срединама. 

        И прихватање идеје о корисности телесног вежбања „по здравље и развијање тела упоред с напретком душевним“, и процес увођења гимнастике у школство, одвијају се споро и нимало лако. Велики поборници да се „вратоломна, тешка, опасна“ гимнастика уврсти у основне школе као равноправни предмет, биле су знамените личности, Васа Пелагић, Јосиф Панчић, Милутин Гарашанин, Стеван Тодоровић, Владан Ђорђевић, Светозар Марковић, Мита Ценић, Лаза Костић, Милорад Шапчанин, Живојин Мишић, Степа Степановић и други најобразованији и најугледнији научници, професори, официри, лекари, уметници, учитељи, политичари... 

      Настава телесног вежбања реализована је у војним школама четврт века пре него што су „Законом о устројству гимназија (1863) надарени ученици, поред црквеног певања и музике, могли да уче и гимнастику", али гимнастика ће постати обавезан предмет тек 1882. године. У програме основних школа Кнежевине Србије гимнастика почиње да се уводи крајем 1868, што ће временом утицати и на популарисање „веџбања“, грађанства и оснивање грађанских гимнастичких друштава. Ангажовањем официрског кадра решаван је проблем дефицитарности наставника гимнастике, не само у школама већ и друштвима за вежбање. На овакав карактер вежбања у школству утицале су и амбиције кнеза Михаила и краља Милана Обреновића, „да се српска војска модерно обучава и створи што спремнији резервни кадар регрутован из редова ученика средњих школа“. 

        И у Смедереву, од одласка Турака (1867) неминовно се мењају друштвене прилике, нарочито у привреди, просвети и култури. Ипак, у Смедеревском округу, у појединим документима Министарства просвете, наводи се „да се према гимнастици у основним школама појављује отпор због патријахалних схватања, несналажљивости и нестручности у предавању ове вештине и спорог усвајања напредних идеја о прихватању вежбања у мањим срединама, макар се радило и о здрављу“ (1869), и према томе, „да се учитељи оштро каштигују јер су у свему рђав напредак у школи показали“ (1873). У циљу бољег оспособљавања учитеља за предавање девет предмета, међу којима је и гимнастика, организовани су и учитељски курсеви и предавања. 

        На оснивање Друштва за гимнастику и борење у Смедереву утицали су предавачи гимнастике у школској настави, који су заокупљали пажњу школараца и грађанства. Први предавач гимнастике у Смедеревској реалки, од самог почетка рада школе (1871), био је Јован Марковић, учитељ нотног певања. Предавао је две године, а потом се разменио споразумно са Костом Војиновићем, који је предавао нотно певање, немачки језик и гимнастику (1873. године дошао је из Крушевачке гимназије и предавао до 1876. године). Војиновић, по рођењу Смедеревац, познат као „добронамерни Европејац“, био је један од свестраних учитеља Гимназије - диригент, глумац, певач, гимнастичар, који се „први упорно борио за развој музике, цртања и спорта“. У то време због недовољног броја учитеља гимнастике у Србији, предмет гимнастика није био редовно реализован у Гимназији. 

        Почело је и окупљање заљубљеника у гимнастику, привлачила их је њена атрактивност, разноврсност и сложеност вежбања као и користан утицај на снажење тела, телесних способности и карактер. До тада могли су само да слушају о немачком турнерском и чешком соколском систему вежбања, диве се и прижељкују нешто слично... 

        У школској 1882/83. години на месту наставника телесног и војног вежбања у Смедеревској четвороразредној нижој гимназији био је постављен поручник Јован Стефановић, који је „своју дужност вршио са највећом усрдношћу и у своме понашању према ученицима показао толико наставничке умешности“. Од ове школске године официри и подофицири предавали су гимнастику у гимназијама, нижим гимназијама и реалкама широм Србије. У следећој години предаје поручник Живојин Милијић (1883), а кога ће заменити Никола Тодоровић (1884). Крајем 1884. године на ово место враћа се поручник Јован Стефановић. 

        Велики допринос развоју гимнастике дао је и директор Ниже смедеревске гимназије Милош Давидовић, професор више предмета природних наука, у периоду руковођења од 1881. до 1888. године. Иако није био предавач гимнастике, својим ауторитетом успевао је да обезбеди ученицима предаваче гимнастике, а од општине је упорно тражио да се набаве прописане гимнастичке справе. 

        Тако је било 1885. у Смедереву, у време када се већ увелико окупљају грађани и некадашњи ђаци заинтересовани за гимнастичко вежбање. Вежбају разноврсне просте вежбе, вежбе с реквизитима (палицама) и на разбоју, јер других справа није било. Некако у то време, годину раније (1884), запослио се у Гимназији један наставник који ће за само годину дана одиграти пресудну улогу у окупљању Смедереваца у гимнастичку дружину, Ахило Калман, професор немачког језика. 

     То потврђује документ, изузетно значајан за историју смедеревског спорта, односно гимнастике: Иницијатива Београдског друштва за гимнастику и борење за оснивање сличних друштава у Србији. У овом документу приказано је седам писама из оставштине Београдског друштва за гимнастику и борење, у којима се приказују први покушаји овог друштва на успостављању сарадње и увођењу гимнастичког вежбања у појединим градовима Србије. Садржај писма из 1885. године, отпослатог из Смедерева председнику Београдског друштва, др Владану Ђорђевићу, је аутентичан: 

  Примљено у Београду 23. априла 1885. год.“

          Убрзо, 28. априла 1885. године основано је Смедеревско друштво за гимнастику и борење. Оснивачка скупштина одржана je у гостионици хотела Лаф. Тада су прихваћена Правила београдског гимнастичког друштва о раду, утемељена на идеји неговања здравља, развоја способности и ширења свести народа, посебно деце и омладине.

Хотел Лаф, Смедерево

        Иницијатива да грађанство вежба гимнастику потицала је од наставника гимнастике, али и Ахила Калмана који је имао завидно искуство да организује вежбање, пошто га је стекао као предавач гимнастике у Крагујевачкој гимназији. То су уочили Смедеревци и ценећи његову иницијативност и способности, бирали га за привременог председника, а видели и као будућег председника. Нису погрешили, професор Калман ће 33 године бити веран Друштву, до своје смрти, у почетку на функцији председника (1885), а потом, у Соколском друштву старешина (1914-1918). 

        Смедеревско друштво за гимнастику и борење сматра се првом спортском организацијом основаном у Подунавском округу (не рачунајући Београд јер су тада били у истом округу) и четвртом у Краљевини Србији (у Београду, Зајечару и Шапцу, основана су 1882). 

        У овој, 1885. години, значајној за почетак организованог смедеревског спорта, завршен је после две године градње кеј од масивних блокова пешчаника, који и данас постојано одолева таласима Дунава. Следеће, 1886. године пошао је први воз пругом до Велике Плане, тада је почело и зидање нове зграде Окружног начелства - данашњег Суда. Године 1887. основана је у Смедереву Стрељачка дружина, друга основана спортска организација у Смедереву. 

        Поред већ поменутих гимназијских професора и војних лица који су предавали и подржавали гимнастику (у периоду 1871-1884), од 1885. године стручни рад у Друштву и популарисање гимнастике међу децом, омладином и грађанима носиће или помагати нови предавачи школских и војних вежбања у Смедеревској реалки и основним школама: Илија Живојиновић (1885), потпоручник Јован Ристић и његов помоћник Димитрије Протић (1886). До 1890. године биће ангажовани и потпуковник Димитрије Штерић, потпоручници Владимир Рајковић (1887) и Марко Сужић, поручник Милутин Петровић (1888) и капетан Сима Рашић (1890/91). Већина поменутих војних лица, ангажованих у школству, углавном више нису били активни официри, а тако је било и у другим градовима. 

        Значајан траг у промовисању важности вежбања оставила су и два директора Гимназије. Милош Давидовић извршио је озбиљан утицај на даља размишљања надлежних у просветним институцијама о потреби ангажовања војних лица у настави гимнастике. Такође, у свом чланку који је објављен у Просветном гласнику 1887, анализирао је и поредио развој гимнастике у нашим гимназијама током тридесет година са примерима из европског школства. У њему предлаже одвајање гимнастике од војног вежбања и организовање гимнастичких курсева ради образовања наставника. Тада су ученици били у обавези да поред школских обавеза положе и регрутску обуку. За директора Гимназије постављен је Сретен Пашић 1889, професор српског језика (1889-1891), познат по томе да је волео гимнастику. Он је са вероучитељем школе, ђаконом Ђорђем Хаџићем (1890-1891), који је такође уважавао гимнастику, „развијао љубав код омладине и грађана према телесним вежбањима, а нарочито према витешким народним играма“. 

        Поменути предавачи и директори били су пионири успостављања и развоја гимнастике у смедеревском грађанском гимнастичком друштву. Друштво је институционално и организационо јачало, активностима и јавним наступима скренуло је пажњу на себе, стицало је углед и имало све већу наклоност и подршку смедеревске средине. Наведени примери илуструју напоре професора Гимназије у овом одговорном друштвено-културном подухвату, у то време сматрани су најобразованијим грађанима, и зато не чуди окупљање гимнастичара баш у престижном Лафу. Креирајући друштвено мњење, ослобађали су Смедеревце од паланачког менталитета и упућивали на потребу практиковања друштвено-културних садржаја. 

        Гимнастика је, својом атрактивношћу и својом сврхом почела да служи народу, после спорости у прихватању школске и женске гимнастике, противљења, повремених забрана, па и опструкција. Жеље Смедереваца временом су надрасле још увек инертна схватања и настојања у вароши. Дуго се кумулирала огромна тежња да се оснује и организује друштво. Идеју и подршку од напредних и већ искусних гимнастичара у Београду, смедеревски заљубљеници у „справашке новотарије“ дочекали су као искру једног новог начина живота у слободном времену. 

       Београдско друштво помагало је новооснована друштва, па су и Смедеревцима послата „Упутства“, „Уредбе“ и „Правила вежбаонице“, образац чланске карте са евиденцијом долазака, што се сматрало темељом успостављања организације. Поред моралне помоћи, помогли су и поклонивши ђулад од 5 и 6 килограма. Београдски гимнастичари су радо преносили знања и искуства, а временом ће их доносити и смедеревски студенти из Београда, привремени чланови београдског друштва. 

        Како се некада вежбало - У то време доминантан је утицај немачког
(„турнерског“) система вежбања јер преовлађују справе немачког система. Вежбало се на отвореним површинама, најчешће на сређеном пространом школском дворишту Гимназије. Коришћено је све чиме се располагало. Гимназија 1885. има само барне (разбој) и ђулад (тегове). Затворених простора за вежбање у школама није било, већ се користила већа учионица или простран ходник, те је директор Давидовић захтевао „да општина што скорије подигне нову гимназијску зграду“. Стање опремљености школа справама у Смедеревском округу, по оцени ревизора „није било добро“ [...], „да се зато мали део програма вежби реализује“ [...] и да „овај предмет, као и остале вештине, многи наставници сматрају као неко пасторче“. 

        Захваљујући једном писменом захтеву који је директор Давидовић упутио Министарству, у коме захтева набавку справа и реквизита за вежбање (поднет маја 1887. године на основу захтева наставника телесног вежбања), може се видети како се и на којим справама тада вежбала гимнастика. Поред гимнастичке сале, у групи справа за „Унутрашњу гимнастику“ су: „рек“ (вратило, назива се и „премет“), „гвоздене рингле“ (називане су и „гривне“, „алке“ - карике, кругови), дрвени коњ за „волтежирање“ (вештина вежбања на дрвеном коњу), „сламњача“ за простирач (струњача) и трамбулина за скакање, ђулад (кугле) – већа и мања. За „Пољску гимнастику“ траже се: мотке за пузање 15 м висине, конопац за пузање 15 м висине, „рек љуљајући“ (трапез), мердевине – сталне и покретне, висине 15 м, даска за „устручавање на бедеме“ (одскочна даска), дирек четвороугаони за мимоилажење (греда) и двојне „барне“ (разбој)“. Занимљиво је да је настава пливања извођена на Дунаву, у захтеву се тражи „за „пливање: гаћа за пливање, онолико колико је ученика“, као и помоћних реквизита „неколико пари бешика, тикава и конопац дужине 6м“. Програм вежби за млађе гимнастичаре у Друштву био је разноврстан, преузет из школског програма, упражњаване су просте вежбе, вежбе ђуладима (гвоздене кугле за подизања и бацања), вежбе моткама (пењања, прескакања), дечије игре, од војних вежби постројавања, вежбе палицама (просте и борбе палицама) и трчања. 

        Јавна вежбања - У једном новинарском запису објављеном у пожаревачком листу „Грађанин“ (21. маја 1895), у вези са јавним наступима гимнастичких друштава по Србији, пише се и о активностима гимнастичара из Смедерева. Тако, када Београдско грађанско гимнастичко друштво Душан Силни испољава велику активност по градовима Србије одржавајући јавне наступе у циљу популарисања свог програма и оснивања нових подружница, у једном „четвородневном програму укључило је и гимнастичаре из Смедерева, 7. јуна, о Духовима“ [...] Ова два друштва су посетила Ниш, Лесковац и Врање одржавајући јавне гимнастичке часове, да би четвртог дана, такође у Врању, гимнастичари показивали своје вештине пред припадницима војске, а потом и посетили Врањску бању“. 

       Већ следеће, 1896. године, у београдским „Малим новинама“ наводи се и пример сарадње Смедеревског друштва и са другим друштвом, Београдским гимнастичким друштвом Соко:

        Највећи допринос у развоју српске гимнастике дала су два београдска друштва, Соко и Душан Силни, иако су у периоду дугом осамнаест година била у нездравом ривалству (1892-1910) због разлика у схватању идеје и система на којој би требало да се темељи рад друштва. У врло сложеним односима, када се оснивају нова друштва или "подружине", Смедеревци мудро негују и одржавају добре односе и са соколима (чешки систем вежбања) и са душановцима (витешки, турнерски систем са истицањем обележја српске традиције). После уједињења свих друштава, у јединствен Соколски савез Душан Силни (1910), Београдско соколско друштво Душан Силни организује излет у Смедерево и са смедеревским гимнастичарима приређује атрактивно гостовање у Тврђави (септембар 1910).

Станић-Цукић у скоку мотком, Јавни час у Тврђави.
Смедерево, 26. септембар 1910.

         Друштво је активно, јавним наступима привлачи се ново чланство, док старији предводе часове вежбања. То потврђује и један чланак, али много касније. У статистичком Извештају Соколске жупе Београд, поводом годишње скупштине (за 1936) наводи се да „у соколским редовима има браће и сестара који су били припадници гимнастичких и соколских друштава још пре Првог светског рата, а најстарији су међу њима Тодор Тоша Јефтић, апотекар, (рођен 1892, уписан 1904. године) и Ђорђе Ничота, инжењер агрономије (рођен 1893, уписан 1908), обојица чланови друштва „Смедерево“. 

           Такође, у Годишњем извештају Савеза соколских друштава Душан Силни, пише: “гимнастичар Михајло Балзарено из Смедерева као један од 12 придошлих чланова из других друштава у Београдско Соколско друштво Душан Силни, од 22. августа, када се уписао, изостао је у 1911. години два часа“. Иако се ради о кратком периоду, Балзарено је зближио смедеревске гимнастичаре са београдским соколима. Искуства која је стекао у Београдском соколском друштву Душан Силни биће драгоцена у почетном периоду смедеревског соколства. Финансијски чиновник Михајло Балзарено биће изабран за првог начелника Соколског друштва Душан Силни у Смедереву (1912-1913). У то време, у Гимназији гимнастику су предавали учитељи гимнастике Милорад Луковић (1911) и Радивоје Ристић (од 1911-1912, касније ће бити начелник, 1914-1918). 

       Помирење ривалских београдских друштава за гимнастику и  формирање заједничког савеза, долазак чешких соколских предњака у Србију, заједнички јавни часови, бољи услови за вежбање, дружења, сазнања како је у другим срединама, вести о свесловенским соколским слетовима у Прагу, све је то, и још по нешто, утицало на одлуку Смедереваца да брже приступе соколској организацији. 

         Током двадесетседмогодишњег периода рада Смедеревског друштва за гимнастику и борење, који је претходио појави соколства у Смедереву, остварене су добре претпоставке за реорганизовање Друштва, које ће радити по чешком соколском систему вежбања. Гимнастика је базична активност, остала је окосница програмских садржаја и за нов систем вежбања. Време ће потврдити огромну улогу и значај оба система вежбања у развоју не само спорта, већ и васпитања, образовања и културе у најширем смислу. 

        Борбе кратким палицама биле су једини садржај из борења, који делимично оправдава активности борења у имену првог друштва (1885). Прва појава борилачке вештине датира појавом соколства у Смедереву. На основу истраживања записано је да се „упражњава француски бокс (вештина борења ударцима руку и ногу)“.

           Из извештаја Београдске соколске жупе за 1931.

        Друштво за гимнастику и борење реорганизовано је и преименовано у соколско, следбеник је и наставило је делатност претходног друштва. За  првог старешину изабран је Драгиша Нишавић (1912-1913), а у ратним годинама старешина је Ахило Калман (1914-1918). Смедеревски Соко ће У у Тврђави приредити соколски слет (1913. или 1914). Године 1920. Друштво је припало Београдској соколској жупи „Душан Силни“ и промењено му је име у Соколско друштво Смедерево. Ово име носи и данас, од 2007. године.

Слет у Тврђави, слетске вежбе соколица. Смедерево 1913. или 1914.

*

        Сумирајући утиске о укупној, континуираној делатности Друштва, односно, свих потоњих друштава под различитим именима протеклих деценија (1885-2025), а има их девет (приказ у Прилогу), заједничко им је да су одувек имала битан друштвенокултурни утицај на Смедерево и Смедеревце, и да су очувала виталност захваљујући споју искуства и младости у чланству. Такође, и базичност гимнастике и организационо устројство, а које карактеришу приоритет вежбања на гимнастичким справама, свестрано утицање на чланство, методика вежбања до технички савршеног извођења, масовност и такмичарски квалитет, специфичност услова, као и пратећи садржаји рада - културолошки,  спортски,  здравствени   итд... (о томе у Прилогу). 

Два поменута феномена – гимнастика и гимнастичко друштво,  били су „камен темељни“ и „жила куцавица“ друштвено-културних промена у вароши смедеревској. Оба се рађала, уводила, развијала, потврђивала, да би временом окупљала и пленила, у почетку у скромним условима и уз тешкоће праћене оспоравањем и успоравањем, док нису заживела као делотворна. Оба ће покретати али и бити рефлекс друштвеног, културног, па и политичког живота у Смедереву, какви год да су били идеолошки оквири. И гимнастика и гимнастичко друштво 140 година верно служе смедеревским грађанима и имају респектабилан друштвени утицај. Друштво и данас, под именом Соколско душтво Смедерево, воде велики ентузијасти.