МИСЛИ О СВЕТОЈ ГОРИ

На крају ове књиге, шта бих још могао да кажемг Често ра змишљам како сам, од скоро потпуног неверника, постао човек који тежи духовним стварима. Размишљам како сам целог жи вота имао „среће“ у многим стварима, како ми се све намештало. Нисам у томе видео Божју вољу, него само случајности и сплет срећних околности. Све време ме је Бог усмеравао и отварао ми путеве, а ја то нисам примећивао. Тек када сам се мало окренуо вери, схватио сам о чему се ради. Сада потпуно јасно могу да видим стазе које ми Бог отвара и да изаберем праву. Схватио сам шта је Божја воља. Ако се човек потруди и помучи око не чег и још ако му је тај труд на спасење, Бог ће помоћи и отворити пут. То је јасно као дан! И прилично једноставно. Бог говори кроз људе, ја сам се у то више пута уверио, нарочито на Светој Гори. Божја воља може се чути из уста монаха или неког сасвим обичног човека, са сасвим обичним занимањем. Све ово је просто, само треба пратити Божје знаке. И имати веру. Бог нас воли више него ми себе саме и неће нас оставити. Али, Бог нас и опомиње. Може да нас казни како бисмо се смирили и схватили своју грешку. То сам на својој кожи осетио неколико пута. Спас је у вери и молитви.

Посматрам људе око себе и сасвим јасно видим њихове проблеме. Разводи, свађе, пороци, све ми је јасно. Код оних који су макар мало окренути вери, ситуација је другачија. Видим да их

Бог чува. Породице су срећне и са много деце, види се да божанска благодат почива на њима. У верујућим породицама осећа се смиреност и склад. Ђаво ту нема шта да тражи.

Све ово сам научио на Светој Гори. Нико ми ништа није причао, једноставно сам осећао који је прави пут. Могу да кажем да Света Гора представља „убрзан курс“ духовног напредовања. Толико тога чудесног ми се тамо десило, да је просто немогуће рећи да Бог не постоји.

Живот може да буде веома једноставан. На Светој Гори никад нисам остао гладан, жедан и без конака. Увек сам добио неку душекорисну поуку. Тражио сам и отворило ми се. Трудио сам се и добио сам награду. Таман онолико колико ми треба, више духовног а мање материјалног. Господ и Пресвета ме ниједном нису напустили. На Светој Гори имам јачу веру него у свету и одмах се виде резултати. Бог ми увек помогне када је тешко. Могу ја да се буним колико хоћу и да ропћем, али увек када ми је било најтеже, када је догорело до ноката, Бог је помогао. Не само на Атосу, него и овде, у Београду, где ђаво никада не спава.

Свако од нас може да буде бољи човек него што јесте. Сваки Србин треба да оде на Свету Гору и понесе одатле мало љубави. Битно је да схватимо да морамо да се трудимо да будемо добри људи, јер све лоше што чинимо другима, вратиће нам се кад-тад. Можда не нама лично, већ нашој деци и потомцима. И то сам много пута доживео на Светој Гори, само што сам тамо чинио добро, па ми се многоструко и вратило.

Жао ми је само што много раније нисам отворио врата духовног света. Да сам се раније окренуо вери, можда сам могао да спасем неке мени драге људе који су прерано отишли. Сада покушавам то да надокнадим. Света Гора ме је научила да је лек за сваку болест у нама самима, у вери и молитви. Бог нам шаље болест да би се кроз њу очистили од греха и да би се окренули вери. Када болестан човек изгуби сваку наду, он ће призвати Бога у помоћ. И сходно човековој вери, Бог ће помоћи. Важна је и молитва, труд. Важно је и да се други моле за нас, нарочито монаси који су достигли савршенство. Такви монаси имају смелост да од Бога измоле помоћ за нас. Након што у цркви оставим цедуљу са именима, видим да се након два-три месеца ситуација код тих људи поправља. Било да је у питању болест или неки проблем, све се доведе у ред након пар месеци. Таква је снага светогорске молитве!

Када први пут походите Свету Гору, бићете као обичан ту риста. Мало ће вам се одшкринути духовна врата. Само ћете за гребати по површини. Већ када дођете други пут, то је тотално друга прича. Тада ће вас Света Гора незадрживо вући назад. Тек што је напустите, а већ ћете пожелети да се вратите! Тако је, барем, са мном. Човек брзо схвати да је тај мир, та благодат и смиреност, оно што му недостаје у свету. И оно чему, заправо, тежи. Зато својој браћи Србима, с великом љубављу, препоручујем ходочашће у овај Рајски врт. Перивој Пресвете Богородице је место где је све могуће и где се чуда и данас дешавају. Једноставно, то је Света Гора!

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

              Ненад Андрић рођен је 1976. године у Београду. Основну школу и Прву београдску гимназију завршио је у Београду. Дипломирани је физикохемичар и магистар екологије.
          Живи и ради у Београду. Бави се заштитом животне средине, а у слободно време ватерполом, планинарењем и статирањем у Народном позоришту у Београду. Власник је сајта www.planine.net. Објавио је неколико научних радова. Аутор је збирке задатака из физичке хемије. Објавио је књигу “Солид – Истинита прича о догађајима у Ваљеву за време Другог светског рата“, 2011. године.