ЖИВОТ НА ОБАЛАМА ДУНАВА

          Живот Смедерева некада је текао крај обала плавог Дунава, широког и мирног, који је био главна саобраћајница за целу Моравску долину са Европом. Додиривали су Смедерево многи бродови, домаћи и страни, трговало се и извозило, град је живео углавном уз реку, са чијих су се обала крајем прошлог века препознавале силуете Смедерева по бројним виноградима, димњаку првог индустријског објекта крај Дунава – циглане, дивно уређеном парку... Путовали су у Смедерево и страни гости, па је један од њих Француз, који је остао забележен само по иницијалима Е. Н. објавио 1909. године¹ у Југословенској ревији у Паризу песму "На Дунаву, у Смедереву". Ево њеног првог стиха:

"Грожђе, грожђе! Берба…
Смедерево данас
 Препуно је жута ко ћилибар
плода.
- До ђавола књиге! – ви сада
нисте за нас!
  Грожђа, грожђа ево! Сви трчимо
с брода."

          По грожђе долазили су многи бродовима, а грожђе је њима и oдвожено ради продаје. Стизало је, прописно упаковано и сортирано, за три дана на бечку пијацу након што је прошло кроз одређену продедуру.

          Из Смедерева су велике количине грожђа, познатог по имену "Смедеревка", које има златно-жуту боју и јаку љуспу, па је отпорно на путовање, путовале сваке јесени у Беч. То је било нарочито изражено док није подигнут подрум Смедеревске виноградарске задруге. Тада би у Смедерево долазили трговци из Беча, вични свом послу, па су закупљивали од виноградара целу бербу – унапред. Обрачунска јединица била је килограм грожђа – па колико изнесе на мери, али се у том случају није смело другом отуђити, Кад би род стигао, стизале су и девојке или жене зване "пакерке". Њихов задатак је био да прегледају сваки грозд, да га очисте од оштећених зрна и да само зрело грожђе у беспрекорном стању спакују у специјалне нове корпице од прућа. У сваку корпицу могло је да стане по пет килограма грожђа. У те корпице је претходно стављен флис-папир у разним бојама тако да је цела количина пошиљке имала изглед поклон пакета. На крају, ушиван је на корпицу специјално направљен поклопац, исто тако од белог прућа. Одбачена зрна ишла су у прераду – у ширу и вино.

          Пошиљке гајбица од по пет килограма товарене су у лађе које су пловиле за Беч из Смедерева. Све оне биле су брзе и беле боје, што је била њихова карактеристика, па је по њима и једна од бројних кафана у Смедереву – на обали Дунава понела име "Бела лађа", које је носила дуго година пошто су беле лађе престале да плове.

          Када је грожђе путовало у Беч, логично је да је имало и много краћи пут – до Београда. Све до првог рата, а и после њега, Београд је био привлачно тржиште за смедеревско грожђе. Грожђе је паковано, по сведочењу савременика, у корпе тежине од 25 до 30 килограма. Уместо поклопца, биле су ушиване саргијом. Корпе су биле од неочишћеног прућа, какве и ми данас познајемо, али сасвим погодне за краткотрајно путовање грожђа на београдске пијаце. Бродови су били пуни на стотине корпи па се једва од њи пролазило. Али, то је трајало за кратко: током септембра и октобра, док се берба није обавила, па се онда настављало са друкчијом трговином.

          Ту, на обали Дунава, данас је то простор према Силосу, у прошлом веку налазио се диван парк. Њега је подигао тадашњи председник смедеревске општине Јанаћије Константиновић, звани "Жандар", у време када је зидан и кеј на пристаништу – 1885. године. Парк је имао много ружа и другог цвећа, а у редовима су били засађени дивљи кестенови. Испод сваког кестена била је постављена дрвена клупа, јер је то било стално свратиште Смедереваца. Ту се долазило свакодневно, поготову предвече и у дане празника – да се сачека брод, сазнају и препричавају новости. После тога се ишло обавезно на пиво и слушање чувене циганске музике код "Слоге", особито код "Лафа", а и по осталим бројним кафаницама. Наравно, уз пиво обилато су се служили ћевапчићи. У "Лафу", који је био хотел уређен по европским мерилима, у то време није било ћевапчића!

          Друмски саобраћај није био развијен, па је и теретни и путнички саобраћај текао воденим путем, који је, као и данас, био јефтинији, с том разликом што је сада преспор. Дунавом крај Смедерева пловили су путнички бродови: српски, аустријски и мађарски. Сви су имали према конфору три класе: прву, другу и трећу, као и подједнаке цене за путовање. И роба је превожена под истим условима. Возна карта код сва три превозника коштала је за прву класу 3,30, за другу 1,80 и за трећу 1,30 динара. Ђаци са школским књижицама путовали су упола цене – али само у другој класи. Код излетничких бродова ("шетни бродови") плаћао се долазак у Смедерево, а повратак је био бесплатан.

          Сигурно је било оних којима је Смедерево било драже од брзог повратка кући!

                                                                                                                                                              

         1. Из ових иницијала крило се име осведоченог пријатеља Југославије Емила Омана
(Наumаnit), професора Упиверзитста на Сорбони у Паризу, који је у јесен 1906. путовао
из Београда у Смедерево са Миланом Константиновићем, дугогодишњим познатим
адвокатом из Смедерева. Том приликом он је био на берби у винограду Боре Орешковића
("Краљев виноград“). Тада је написао наведену песму.  
        Петровић, Љубомир: Град Смедерево у српској историји и књижевности,
Панчево, 1922. стр. 54 и 55.
        Павловић, Леонтије: Смедерево у ХIХ веку, Смедерево, 1969. стр. 164 и 165.
                                                                                                                                                            

        Напомена
Прича "Живот на обалама Дунава" је из публикације: др Славко В. Домазет, Променада
старог Смедерева, ГДП „Димитрије Давидовић“, Смедерево,.1994: стр. 77-79.