ХИЛАНДАР

          Георгије Хеландарис био је угледни грчки монах који је живео у 10. веку. Године 982. Хеландарис је Ивирону продао своје земљиште које се граничило са истоименим манастиром. Разлог је био тај што је Георгије хтео да се настани негде ближе мору. То место поред мора заправо је место на коме се данас налази Хиландар. Георгије Хеландарис је, стога, оснивач Хиландара, који је по њему и добио име. 

          Хиландар се први пуг помиње у списима из 1015, године. Године 1076. помиње се као грчки манастир, али потпуно пуст. Због тога је био уступљен манастиру Констамониту. Хиландар се у списима последњи пут спомиње 1169. године. Након тога је поново опустео, чему су знатно допринели чести напади пирата и разбојника. Манастир је био напуштен све до 1198. године када га, од византијског цара Алексија III Анђела, на поклон добијају Свети Сава (1174-1236) и Симеон Немања (1113-1199). Хиландар је од тада, па до данас, српски манастир.

          Иначе, не постоје писани трагови о присуству српских монаха на Светој Гори пре Светог Саве. Постоји податак да су, 1185. године, српски монаси из светогорског манастира Светог Димитрија учествовали у одбрани Солуна од Нормана, тако да се претпоставља да су Срби ипак били присутни на Светој Тори пре доласка Растка Немањића.

          Стефан Немања је оснивач модерне српске државе. Захваљујући њему, православље се учврстило на српским просторима. Немања је подизао манастире по целој својој држави, али је богато даривао и манастире ван својих граница. Наравно, ни светогорске манастире није запостављао. Због тога су му монаси са Свете Горе често долазили у госте. Приликом једне посете светогорских монаха, Растко, најмлађи Немањин син, одлучио је да са њима пође на Свету Гору. Жарко је жудео за духовним животом, иако је имао само седамнаест година. Под изговором да иде у лов, Растко је са монасима отишао на Свету Гору. Отишао је у манастир Светог Пантелејмона, тадашњи Русик.

          Стефан Немања послао је потеру за својим сином. Потера је дошла до Русика и затекла Растка као искушеника. Млади царе“ вић је, тобоже, пристао да се врати у Србију, али тек пошто се помоли. Монаси су приредили богату трпезу за Расткове гониоце. Након трпезе, почела је дуга молитва са бдењем. Припити и уморни војници убрзо су заспали, а Растка су потом постригали у монаха и обукли му монашку расу. Растко је добио име Сава, по Светом Сави Освећеном. Када су се војници пробудили, видевши да нема Растка, почели су да туку монахе. Растко се тада појави, баци им своје световно одело и прамен косе и рече војницима да их носе његовом оцу у Србију. Стефан Немања није имао куд, морао је да прихвати одлуку свог најмлађег сина. Тако је Растко 1191. године постао монах Сава.

          Из Русика, Сава убрзо прелази у Ватопед. Године 1196, у својој 83. години, Стефан Немања повлачи се са власти и прима монашки обет. На постригу је добио име Симеон. Одлази у манастир Студеницу и ту остаје годину дана. Потом, 1197. године, долази код Саве у Ватопед. Немањићи су богато даривали све светогор ске манастире, али највише Ватопед. Зато се Свети Сава и Симеон сматрају другим ктиторима Ватопеда.          Симеон и Сава планирали су да Хиландар обнове за Ватопед, Предање каже да им се јавио неки човек и рекао: „Ви не треба да се бринете само за спасење своје душе, него треба да створите прибежиште вашем отачаству, где ће и други људи вашег племена моћи поћи истим путем“. Тако су одлучили да Хиландар ипак непрепу сте Ватопеду. Ватопед није хтео да Хиландар уступи Србима, али прот и светогорски сабор стали су на страну Симеона и Саве. Ватопед је желео да у својој обитељи задржи Симеона и Саву, зато што су њих двојица много учинили за манастир и надали су се да ће тако бити и убудуће. Опет, нису желели да ожалосте своје ктиторе и добротворе, па су одлучили да им ипак препусте Хиландар. Најзад, византијски цар Алексије III Анђео, са којим су Немањићи били и родбински повезани, 1198. године издаје хрисовуљу којом се Хиландар и област око њега даје Србима „на вечни поклон“. Тако ми Срби добисмо свој удео у врту Пресвете Богородице.

          Стефан Немања је оснивач самосталне српске државе, а Свети Сава аутокефалне Српске православне цркве и њен први архиепископ. Као монаси, отац и син заменили су улоге. Немања, отац Светог Саве, у монаштву је постао његов духовни син Симеон. Дивна је Божја промисао!

          За првог игумана Хиландара постављен је монах Методије. Занимљиво, тако се зове и садашњи игуман. Неко ми је рекао да у Хиландару увек морају постојати монаси са именима Симеон и Методије.

          Симеон је у Хиландару поживео само осам месеци. У вечност је прешао 1199. или 1200. године. Келија у којој се упокојио налази се изнад бунара Светог Саве и најстарија је манастирска келија. По предању, у тренутку Симеонове смрти келију је обасјала светлост. Сахрањен је у манастирској цркви. Убрзо по упокојењу, његове мошти почеле су да точе миро. Зато га је, годину дана после смрти, светогорски сабор канонизовао. Од тада се зове Свети Симеон Мироточиви.

          Године 1208. Свети Сава пренео је Симеонове мошти у Србију, у манастир Студеницу. Над његовим моштима измирила су се Савина рођена браћа, Стефан и Вукан. Хиландарски монаси били су тужни што се растају од свог ктитора и светитеља. Свети Симеон јавио се у сну игуману Методију и рекао му да не тугују, јер је потребно да његове мошти буду пренесене у Србију и да ће, за утеху, из његовог празног гроба нићи лоза и докле год она буде рађала, дотле ће његов благослов почивати на Хиландару. Тако је и било, лоза и данас рађа и то без неке посебне неге. Лоза има и чудотворна својства, помаже нероткињама да роде децу. Када лоза престане да рађа, значи да је дошао крај времена.

          Најпознатији случај чудотворног дејства лозе збио се у 16. увеку. У манастир је дошао један паша и пожалио се монасима да не може да има мушког наследника. Монаси су му дали три зрна грозда чудотворне лозе. Паша се заветовао да ће, ако добије сина, истог послати у Хиландар да се замонаши, када наврши осамнаест година. Тако је и било, паша је добио сина и испунио обећање. Тешка срца растао се са сином. Када су монаси видели колико је паши тешко, ослободили су га завета. Још раније, по рођењу сина, паша је Хиландару поклонио метох Каково, који је и данас у његовом власништву. Метох је у 18. веку имао преко десет хиљада хектара шуме! Данас поседује око 2000 хектара најбоље шуме.

          Како Бог на све мисли и о свему брине, може се видети и на |следећем примеру. Године 2004. у Хиландару је избио велики пожар. Изгорело је доста монашких келија, конак, гостопримница, књижара и неколико параклиса. Сва дрвенарија која је изгорела, водила је порекло од шума са метоха Каково. Наравно, шума са метоха поново је послужила сврси. Сва манастирска дрвенарија обновљена је дрветом са Какова. На метоху се обрадила до детаља, да би у Хиландар стигла као готов производ, Ето, Божјим промислом, било је и нечег доброг у овој великој несрећи. Дакле, Господ је, преко турског паше, још пре четири века уредио да манастир има довољно грађе за обнову.

          Као што сам већ поменуо, лоза Светог Симеона помаже и паровима који не могу да имају децу. На ваш захтев, монаси ће вам дати лозу и упутство како да је примените. Једини услов је да будете крштени и венчани у цркви. Остало ће вам бити по вери.

          Хиландарци имају још један лек, а то је лек против рака. Када сам, 2015. године, упитао гостопримничара за овај лек, рекао ми је: „Немамо више благослов да га дајемо, обрати се Задужбини Хиландара у Београду, они ће ти дати“. По повратку у Београд, отишао сам до Задужбине и одмах добио лек!

          Средином 14. века, манастир је поседовао скоро петину атонског полуострва, тј. око шездесет квадратних километара, Кажу да је данас у власништву Хиландара око 8000 хектара светогорске земље. Захваљујући дародавцима, пре свих владарима из династије Немањића, Хиландар је почетком 15. века имао преко тридесет метоха са триста шездесет села! Хиландар су, поред осталих, помагали и великаши из породица Мрњавчевић, Бранковић и Лазаревић. Од свих српских владара, Хиландар је највише обновио краљ Милутин (1253-1321). Стару цркву, по свећену Ваведењу Богородице, коју је изградио Свети Сава 1199, године, Милутин је, уз благослов византијског цара Андроника II Палеолога, порушио и изградио нову, која и данас стоји. Црква је изграђена крајем 13. века, вероватно 1293. године. Крајем 14. века, дозидана је припрата кнеза Лазара. Када се уђе у цркву, са леве стране налази се фреска Милоша Обилића. Необично, ако се зна да он није канонизован.

          У цркви се налази највећа манастирска светиња, икона Богородице „Тројеручице“. Налази се на игуманском трону и монаси је сматрају игуманијом манастира. У Хиландару је од 1217. године, када ју је Свети Сава донео из Јерусалима. Икона се у Хиландару налазила све до 1347. године, када је цар Душан односи у Србију. Крајем 14. века, Тројеручица се налази у манастиру Студеница. Почетком 15. века, Турци врше освајачке походе по Србији. У опасности је била и Студеница. Монаси су Тројеру чицу ставили на магаре и пустили га да иде куд је воља Божја. Божјим промислом, магаре је прешло целу Србију, Македонију, пола Грчке и доспело на Свету Гору. Магаре се зауставило недалеко од Хиландара, где је и издахнуло. Тако се Тројеручица по други пут нашла у Хиландару. Постављена је на почасно место у олтару цркве.

          Крајем 15. века, након смрти хиландарског игумана, међу монасима долази до свађе. Тада је хиландарско братство било састављено од Срба, Руса, Бугара и Грка. Свако је предлагао новог игумана из својих редова. Пошто нису могли да се договоре, Пресвета је решила дилему. У току једне вечерње службе, од Тројеручице се зачуо глас да је она игуманија манастира. Монаси нису придавали значај овом чуду. Када су ујутру дошли у цркву, угледали су Тројеручицу на игуманском трону. Мислили су да је црквењак грешком изнео икону из олтара, па су је вратили на своје место. Међутим, следећег јутра десило се исто. Монаси су црквењаку одузели кључеве од цркве, али се цео догађај поновио и наредног јутра. Тада је у манастир дошао један пустињак и саопштио да је имао виђење Богородице, у коме му је рекла да пренесе монасима да је сада она игуманија манастира и да братија треба да се измири међу собом. Од тада се Тројеручица налази на игуманском тронуу цркви.

          Многа чудеса сатворила је Тројеручица. Једно од њих десило се 1945. године. Тада је избио велики пожар у шуми око Хиландара. Претио је да захвати и манастир. Монаси су направили литију са Тројеручицом. Ветар је удаљио ватру од манастира и пожар је убрзо утихнуо.

Необичан је осећај стајати пред Тројеручицом. Осећам страхопоштовање и дивљење. Али и велику љубав која избија из благог погледа ове чудотворне иконе. Тројеручица је најпоштованија српска икона. И једна од најпоштованијих икона на Светој Гори и у православном свету.

          У цркви се налази и чудотворна икона Богородице „Попске“, Предање каже да је један лажни свештеник носио ову икону на литији. Богородица га је казнила тако што га је бацила у море док је носио ову икону. Неверни свештеник се утопио.

      Чудотворна иконе Богородице, звана „Акатистна“, налази се испред олтара. Када је 1837. године избио пожар у цркви, икона је остала неопрљена. Пошто је пред њом тада читан акатист, добила је назив „Акатистна“. Легенда каже да је ова икона открила Светом Сави благо, закопано недалеко од Хиландара, помоћу кога је наставио радове на обнови манастира.

          У пожару из 1722. године, једна икона Богородице остала је нетакнута, иако је цела просторија изгорела. Та икона је добила назив „Нетакнута у Пожару“. Данас стоји у олтару саборне цркве,

          У Хиландару се осећам као код своје куће. Тако и треба да буде, Хиландар и јесте дом свих Срба, на неки начин. Још од Светог Саве, Хиландар је српски православни духовни центар Нисам имао прилике да нешто много причам са нашим монаси ма. У Хиландару се увек налази доста поклоника и свако жели да разговара са калуђерима. Понекад од монаха добијем неки користан савет или чујем неку занимљивост. Рецимо, изнад манастирске капије налази се фреска Богородице. Када је, 2004. го дине, избио пожар, ова фреска остала је нетакнута. А све око ние је изгорело! Чуо сам да је један монах тада у ватри угледао лик Светог Саве, али да не жели да прича о томе.

          Трпеза са монасима је нешто заиста посебно. Мислим да бих сатима могао да слушам житија светих које чита монах. За трпезом се на делић секунде осетим припадником хиландарског братства. Слично осећам и у цркви, док слушам литургију на српском језику. Данашња трпезарија дело је краља Милутина, изграђена је око 1300. године. Фреске у трпезарији потичу из 17. века, а насликао их је познати сликар Георгије Митрофановић.

Манастиром доминирају два велика пирга, пирг Светог Саве и пирг Светог Ђорђа. Подигнути су још за време првих ктитора Хиландара. Са врха пирга Светог Саве је леп поглед на манастирско двориште. На врху пирга је црквица посвећена Светом Јовану Претечи. Настала је између 13. и 14. века.

          Поред пирга Светог Саве налази се и манастирска ризница. У њој се чувају прастари документи, записи и разне драгоцености. Нешто од тога је могуће видети, а нешто се скрива далеко од радозналих очију. Чуо сам да се негде у ризници налазе и сабље из Косовског боја.

          У ризници се чувају и иконе Богородице Одигитрије (12. век) и Христа Пантократора (Сведржитеља). Мозаична икона Богородице Одиги трије припадала је Светом Симеону Мироточивом. Када је осетио да му се ближи крај, Свети Симеон је затражио од Светог Саве да му донесе ову икону. Молио се пред њом док није издахнуо. Икона Христа Пантократора настала је у 13. веку и сматра се најлепшом иконом Христа у васељени. У ризници се чува и икона Богородице „Необорива Стена“ (14. век), пред којом се, како каже предање, пре боја на Косову помолила српска војска, на челу са кнезом Лазаром.

          Поменуо бих овде и трагично настрадалог монаха Атанасија (1978-2014), најмлађег хиландарског калуђера. Дао је живот за ближњег свог; од тога нема веће љубави. Године 2014. грчки ватрогасци, који су гасили пожар, сурвали су се са возилом у понор код скита Свете Тројице. Атанасије је сео у друго возило и пожурио у помоћ. Слетео је у исту провалију, само кривину раније. Ватрогасци су преживели, Атанасије није. Сећам га се као манастирског трпезарца. Увек би нам изнео храну, чак и када бисмо добрано закаснили на трпезу. Добро су га знали и моји Ужичани, које сам у Хиландар довео 2015. године. Нека му је вечна слава!

          Недалеко од скита Свете Тројице налазе се рушевине Арбанашког пирга. Иван Кастриот (или Јован Кастриотић) откупио је овај пирг, у трећој или четвртој деценији 15. века, од Хиландара. Претходно је даровао манастир многим поседима у Албанији. Иван Кастриот откупио је овај пирг за случај да му Турци отму земљу у Албанији. Планирао је да се са породицом склони у овај пирг. У пиргу се налазила црквица посвећена Светом Ђорђу.

          Супруга Ивана Кастриота звала се Војислава и била је српског племићког порекла. Својим синовима дала је словенска имена: Репош, Станиша, Костадин и Ђурађ. Репош је као световњак умро у Хиландару, 1431. године. Његов брат Ђурађ постао је познат под именом Скендербег. У Хиландару се упокојио и монах Јоаким Кастриот, за кога се претпоставља да је нико други до Иван Кастриот.

          Ја нисам ни знао да је Скендербегова фамилија била везана за Хиландар. Један професор, православни Албанац, скренуо ми је пажњу на то, када ме је упитао за кулу Кастриота. Још ми је рекао и један занимљив податак, да Срби и православни Албанци имају заједничког светитеља, преподобну мати Ангелину. Ангелина је била супруга Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа Бранковића. Била је ћерка албанског велможе Ђорђа Аријанита Комнина. Њена рођена сестра Андроника била је удата за Скендербега. Баш на празник преподобне мати Ангелине, 1990. године, Хиландар је вратио општежитељни поредак. Пре тога је око два века био идиоритмијски манастир.

          Хиландар се налази на веома лепом месту. Ушушкан у шуми, мало даље од мора, поред потока, окружен маслињацима и виноградима, представља мирну оазу за све Србе. Сматрам да је дужност сваког Србина да бар једном у животу посети ову највећу српску светињу и да се поклони чудотворној Тројеручици. И заиста, доста Срба и долази у Хиландар, манастир је увек пун! Мислим да дневно у њему борави чак шездесет гостију! Зато је преко потребно најавити се на конак, бар два месеца раније. У супротном, тешко да ћете моћи да добијете преноћиште. ако се само појавите пред манастирским вратима.

          Потпун доживљај Хиландара могућ је само ако ноћите у њему, Некако се стопите са атмосфером, осетите да сте део велике монашке породице. Сви су вам блиски, осећате се као код куће. Литургија је на српском и гости су углавном Срби, све то уноси ра дост у ваше срце. Невероватан је осећај када у препуној цркви из свих грла загрми: „Ваистину Воскресе!“ Хиландар је нама Србима дар Божји, дар који треба да чувамо за сва времена. Свако ко оде у Хиландар, верујући или неверујући, вратиће се духовно измењен, макар мало. Бог воли нас Србе, зато нам је и дао Хиландар за вечност, да имамо где да спасавамо своје душе. Одавде је кренуо духовни препород Срба, ово место је мајка свих православних Срба. Благослов Немање и Саве почива на нама и докле год је тако, немамо чега да се бојимо. Страдања и искушења, кроз која пролазимо као народ, заправо су улазница за вечни живот. Срба никад нестати неће, ми смо благословен народ који ће увек опстати!

Хрусија-кула Светог Василија на мору

На путу заХиланар

Хрусија је од Хиландара удаљена око два и по километара. То је око четрдесет и пет минута хода. Након једног километра хода, наилази се на Душанову маслину, са десне стране, и крст цара Душана са леве стране пута. По предању, крст је подигнут на месту сусрета Душанове војске и хиландарских монаха. А маслину је засадио сам цар. Маслина и даље рађа, после скоро 700 година!

Септембра 1347. године, бежећи од куге, цар Душан (1308 -1355) је из Србије дошао на Свету Гору. На Атосу је провео девет месеци. Са њим је дошла и његова жена, царица Јелена и син Урош. Предање каже да царица није ногом крочила на светогорско тло, већ да су је носили у столици. Душан је њен долазак правдао тиме да она не долази као жена, већ као царица.

Како год било, цар Душан је једини Немањић који није прoглашен за светитеља. Један од разлога могао би да буде и тај што је увео жену на Свету Гору. А други што је убио свог оца, краља Стефана Дечанског (1276-1331). Једно предање каже да је Сте фан Дечански умро природном смрћу, друго да га је убио Душан Историјски је позната чињеница да су отац и син ратовали један против другог; како је Стефан на крају завршио, то само Бог зna.

Постоји предање које каже да је Стефан Дечански проклео Душaна и његове потомке. Клетва се остварила на Душановом сину Урoшу Нејаком (1336- 1371), јер је он био последњи владар из династије Немањића. Судбина некадашње моћне српске царевине запечаћени је погибијом цара Лазара на Косову, 1389. године. Одтада па до данас, Србија само тоне. Пророчанство каже да ће Србија васкрснути кади на њено чело стане потомак Немањића, по женској линији. Знам дa неки хиландарски монаси интензивно трагају за овим Немањићем.

По доласку на Свету Гору, цар Душан је богато даривао атоске манастире. Манастиру Светог Пантелејмона даровао је главу овог светитеља. Помогао је и многе друге манастире, о чему сам раније већ писао. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао манастир са највише поседа у српском царству

Пошто је још 1345. године Атос ушао у састав Душановог царства, Душан је оптужио светогорског прота, Грка Нифонта, за богумилство. Међутим, Свети Григорије Палама одбранио је прота од оптужби. Изгледа да је Душан имао намеру да лажно оптужи прота и да уместо њега постави српског поглавара. Иначе, Света Гора била је у саставу српског царства од 1345. до 1371. године.

Идући даље ка Хиландару, пролази се поред чесме која је подигнута у част краља Александра Обреновића (1876-1903). Краљ Александар посетио је Хиландар 1896. године, када је путовао на Олимпијске игре, које су се те године одржале у Атини. У његовој пратњи налазио се и Живојин Мишић, тада у чину мајора. Краљ је у Србију понео Немањину оснивачку повељу и Мирослављево јеванђеље, уз обавезу да их након извесног времена врати у Хиландар. Захваљујући Александру Обреновићу, Хиландар је отплатио велики део својих дугова. Након што је манастир 1900. године отплатио део дуга, било му је дозвољено да поново доводи српске монахе из Србије и других крајева. а све захваљујући нашем краљу Александру.

Након што је, 1766. године, укинута Пећка патријаршија, у Хиландару расте број грчких и бугарских монаха. Није више било игумана; за игуманију је сматрана чудотворна икона маје Божије „Тројеручица“. Манастиром су управљала два епитропа и сабор стараца.

Након Другог српског устанка, Турска је забранила Србима да одлазе у Хиландар. Хиландарски монаси помагали су грчки устанак који је, 1821. године, против Турака повео Емануел Папас Због тога је турски гарнизон војске дуго боравио у манастиру, што је био разлог одласка многих српских монаха из Хиландара.

Сви наведени догађаји утицали су да број српских монаха у. манастиру рапидно опадне и да престане прилив новца из Србије. Хиландар је био у дуговима. Од краја 18. па све до краја 19 века, у Хиландару једва да је било Срба. Манастир је био презадужен. Ово је најтежи период у историји Хиландара. Након што је 1870. године бугарска црква добила аутокефалност, везе Хиландара са Србијом прилично су ослабиле. Бугарски монаси постају већина у Хиландару. Доситеј Обрадовић је још 1766. године, након повратка из Хиландара, писао да се Срби и Бугари споре око власништва над манастиром. Након Берлинског конгреса, 1878. године, Србија је послала монахе у Хиландар, али су их бугарски калуђери протерали. Постојала је опасност да Срби заувек изгубе Хиландар. Након посете краља Александра, ситуација се променила. Крајем 1897. године, српска делегација на челу са министром просвете, кренула је у Хиландар како би се лично уверила у непријатељско држање бугарских монаха према монасима из Србије. Бугарски монаси жалили су се делегацији како им Србија шаље „лоше калуђере“ и недовољно новца, па су морали да се обрате Бугарској за помоћ, која им је слала двоструко већу суму. Године 1900. Хиландар је још увек био у дуговима, али је потписан уговор са Србијом и Српском црквом којим се хиландарско братство обавезало да прими два монаха из Србије и да ће, од тада, у манастир примати искључиво Србе. Заузврат, Србија се обавезала да ће отплатити све манастирске дугове и да ће слати годишњу помоћ у новцу. Међутим, три године касније, бугарски монаси и даље су већина. Сада се у Хиландару појављују и руски монаси, тако да је постојао страх да и они не превагну. Руски утицај у Хиландару је јачао. У неким документима из 1906. године помиње се злоупотреба новца и размирице између српских монаха. Стање се мало поправило након посете краља Петра 1 Карађорђевића, 1910. године. Али, Хиландар је још увек био у дуговима. Ипак, од тада број српских монаха у Хиландару почиње да се увећава, да би ускоро чинио већину. Године 1919. гувернер Свете Горе обавестио је Југославију да Хиландар више неће примати бугарске монахе. Од тади је манастирска управа била под надзором југословенског конаулата у Солуну. Југославија је почела да шаље материјалну и не материјалну помоћ, ослободила је монахе служења војног рока, тако да је Холандар и дефинитивно остао у српским рукама.  Хвала Богу!

 

Манастир Хиланлар

          Растојање од Есфигмена до Хиландара прелази се за максимално сат времена. И то ако се хода баш споро, ногу пред ногу. Реално је да се тај пут пређе за око четрдесет и пет минута. Стаза је скроз равна и пријатна за шетњу. На пола пута од Есфигмена ка Хиландару, наилази се на једну раскрсницу. Ту се рачвају два пута. Један води ка Хиландару а други до куле Светог Василија на мору, тзв. Хрусије. На раскрсници стоје путокази на српском језику

Пирг краља Милутина и кула Светог Василија на мору

          Ми Када се од раскрснице крене према Хрусији, пролази се поред пирга краља Милутина. После Светог Симеона и Саве, највећи ктитор Хиландара је краљ Милутин Немањић (1253-1321). Изгле да да је пирг краља Милутина подигнут око 1350. године, мада нема јасних доказа за ову тврдњу. Предање говори да је пирг подигао један поданик цара Душана, који је имао блиске везе са светогорским манастирима. Друго предање, опет, каже да је пирг дело краља Милутина. Иначе, пирг се тек од краја 19. века почео називати Милутиновим. Испред пирга се налазио конак и једна келија, али су уништени око 1930. године.

Пирг! краља Милушина

          Око пирга се налазе виногради, који се протежу све до Хрусије. Са врха пирга је предиван поглед на кулу Светог Василија и лепо уређене винограде. У кули се налази неколико просторији али никако не препоручујем улазак у њих! Под је труо и на неким местима зјапе рупе, боље је не искушавати Божју вољу! На врху пирга налазе се остаци мале црквице.

          На петнаест минута хода од пирга краља Милутина налази се кула Светог Василија на мору или Хрусија. То је, заправо, хиландарска арсана на источној обали. Данас ту пристају само мањи бродићи и чамци. Између 1300. и 1302. године, краљ Милутин подигао је пирг на овој обали. Пирг је подигнут на молбу хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара. Када је подигнут пирг, хиландарска лука била је најбезбедније атонско пристаниште. Пирг је назван Хрусија. На његовом врху налазила се црквица посвећена Вазнесењу Христовом. Хрусија је представљала мало, али стабилно утврђење. Стефан Дечански, син краља Милутина, У дворишту утврђења подигао је цркву посвећену Светом Василију. Црква је подигнута у трећој деценији 14. века. Од тада се Хрусија назива и кулом (пиргом) Светог Василија на мору. Неки ово утврђење називајуи скитом Светог Василија или старим манастиром

          Данас су од Хрусије остале само рушевине. Црква и даље постоји, као и дрвени мост на улазу у утврђење. Данас је цела тврђава у фази реконструкције. Има назнака да је Хрусија изграђена на темељима некадашњег идолопоклоничког храма. На једној стени уклесан је сунчани сат, али он се види само за време осеке, када се море повуче испод зидина утврђења.

          Место на коме се налази Хрусија је заиста лепо. Код улаза у тврђаву налази се клупица на којој се можете одморити и бити сами са својим мислима. Близу је и један бунар окружен клупама, али мислим да вода (ако је уопште има) није за пиће. Предивно место. Мир и тишина, таласи и плаветнило неба. У Хрусији се данас подвизава само један монах, отац Данило.

          Недалеко од куле Светог Василија, баш изнад саме хиландарске арсане, издиже се брдо Самарија. По предању, ту се некада налазио идолопоклонички храм.

Поново у Хиландару

У Хиландар стижемо пред сам крај литургије, тек толико да бар мало осетимо благодат јутарње службе у нашој светињи над светињама. Ја сам задивљен величином и сјајем иконостаса. Клањамо се Тројеручици, тој чудесној икони о којој ћу писати у неком од наредних поглавља. О Хиландару је много тога написано и све се углавном зна, тако да ћу и ту причу оставити за мало касније. Хтео бих још да кажем да је невероватан осећај када на Светој Гори слушате службу на матерњем језику. Сваки Србин би, барем једном у животу, требало да посети Хиландар и поклони се чудотворној икони Тројеручици.

Овог пута нисмо закаснили на ручак. У трпезарију прво улазе гости, монах-трпезар их смешта за стол. Затим улазе остали монаси предвођени игуманом. Када игуман очита молитву, ручак може да почне. Храна је посна у посне дане, месо се не једе никад а ако се не пости, на столу су бели мрс и риба. За време јела није дозвољен разговор. Чује се само глас монаха који чита житије неког светитеља, док остали једу. Први ударац у звонце значи да се може наточити вино или вода, други ударац означава крај обеда, обично након неких двадесет до тридесет минута. Нестваран је осећај седети у трпезарији старој ко зна колико векова, можда баш на месту где је некада седео неки светитељ. Када се заврши ручак, прво излази игуман са монасима, па тек онда гости. Игуман и старци клањају се и благосиљају ходочаснике који излазе из трпезарије, све време стојећи испред трпезаријских врата. Зна Много тога сам доживео за само један дан, потпуно сам понесен емоцијама и духовно сам другачији. И Јова осећа исто. Док чекамо превоз до луке, купујемо иконице и друге ствари у манастирској продавници. Свима саветујем да у хиландарској продавници купују иконице, бројанице, тамјан и остало. У хиландарској продавници је највећи избор икона са светитељима и цене су најповољније у односу на друге светогорске манастире.

Око 10:00 часова комби нас вози до хиландарске луке. Комби из Хиландара до луке вози два пута дневно, у 10:00 и око 12:30 часова. Укрцавамо се на трајект, али у супротном смеру, да бисмо обишли руски манастир Светог Пантелејмона. Око 11:30 часова трајект пристаје у луку Светог Пантелејмона. Имамо око четрдесет минута за обилазак манастира, пре повратка трајекта.