др Славко В. Домазет
Смедерево, 1994.

НЕКАДАШЊЕ ЗАБАВЕ

          Стара латинска изрека "Времена се мењају и ми са њима" на најбољи начин одражава неминовност промена у људском друштву, За протеклих неколико деценија изменили су се људи, обичаји, начин живота. Темпо живота постао је бржи, као да је нестала она некадашња смиреност код људи, сви хитају, сви журе... Старо, добро дописивање удаљених пријатеља скоро да је престало да постоји, На сцену су ступили телефони и друга савременија средства општења. Дошло се дотле да се правни послови, уговори могу склапати између уговарача при чему су оба одсутна. Њих замењују најсавременије електронске машине.

          У стара времена сеоске свечаности, обично преко зиме, трајале су по дан-два. Гости су долазили са разних страна само једном годишње, јер није било превозних средстава као данас. Јело се и пило уз обавезан разговор по читав дан, јер је то била ретка прилика да се најрођенији или пријатељи сретну. Ако би непланирано наишло невреме, тај скуп би се продужио – док се не рашчисте сметови.

          Онда би се обично уз вино запевала песма:

Друм, друм – у подрум!
Натегачу – па у бачву!¹.

          Свечаности приликом венчања данас се не могу замислити без позивница. Оне се у врло лепом облику штампају приликом склапања брака, а у најновије време и када регрути одлазе у војску. Али, тешко је то поверовати сачуване су позивнице из прве деценије овог века које су позивале на свадбено весеље. Једна од њих је баш из Смедерева, из његовог центра, која је штампана поводом удаје Стеване поћерке Стеване Ђорђевић за Ђорђа, санитетског поручника, сина Илије Протића, војног проте у пензији. У средини ове позивнице лепо уоквирена налазила су се само два велика слова: "С. и Ђ." која су означавала иницијале младенаца. Млада је становала на Ђурђевом тргу, где је био скуп сватова. То је данашњи центар старог Смедерева. Младожењини сватови имали су скуп у кући г. Ахила Калмана, професора Смедеревске гимназије, али улица у којој се она налазила није имала име. Ипак, зна се да је професор Калман становао на почетку данашње Немањине улице. Позивница за венчање, које је обављено 2. новембра 1908. године имала је једну реченицу која и данас стоји у таквим приликама; "Радоваћемо се ако и Ви, са Вашом поштованом породицом, будете учесници у нашем весељу".

          Мајка једног од старих Смедереваца, сада пок. Владимира Марковића, Живка Марковић, добила је позивницу Смедеревског црквеног певачког друштва "Слога" у Смедереву, па је присуствовала "у петак, 31. децембра 1921. године по стар. календару уочи нове 1922. год. првој забави после обнове са концертним делом и игранком у Хотелу Слога".

          Улазница на ову приредбу био је добровољни прилог, почетак је био одређен, како је писано на штампаној позивници, тачно у 8 и по часова, а програм се састојао из концертног дела и игранке.

          У концертном делу певао је мушки хор по следећем распореду: 1. Јенко Руњанин: "Народна химна", 2. М. Милојевић: "Бисер се просу" (српска), 3. Н. Клајић: "Свраћање" (хрватска), 4. Ј. Чапић: "Дилбер Анђелијо" – тенор соло г. Сретена Прокића уз пратњу клавира, 5.а) А. Хајдрих: "Под окном", б) Маршнер: "Одаљеној" (словеначке), 6. С. Смоленски: "Осана" (руска). Диригент је био г. Д. Шамбек. У поноћ су чланови Културног удружења смедеревске омладине приказивали "Честитам" – шаљиву игру у једном чину од комедиографа Косте Трифковића.

          Други део приредби је био игранка која се састојала из два дела. Први је имао 12 тачака, а други свих 15. Игра је почела са Србијанком, па су се ређале: Смедеревка, Валс, Трговачко коло, Омладинско коло, Мазур, Професорско коло, Занатлијско коло, Карађорђево коло, Учитељско коло... Други део је почео Правничким колом, а задња тачка програма била је већ у зору, па је и наслов био такав: Устај дико, зора је! Забележимо да су веома лепе позивнице штампане у Смедереву у штампарији С. Ђ. Петровића.

          И на другим забавама када би дошле на ред игре, програм је дељен на два дела. Ово због тога да би се одморили и играчи и музика. Посебна је почаст била бити коловођа, па сви они који су желели то да буду морали су да се раније пријаве за то одређеном лицу. Значило је нешто ако девојка заигра поред коловође. Можда је то био знак да ће доћи до брака или само наклоности! Наравно, коловођа је морао да плати одређени износ музици. 

                                                                                                                                       
1, Стара Смедеревка Живка Вучковић, родом из Наталинаца, причала је да су се родбина и пријатељи сусретали о слави и одређеном броју празника преко године.
    Овај стих је из њеног сећања.