купатоло на дунаву

          У летње дане грађанство Смедерева налазило је освежење на левој и десној обали Дунава. Било је то на дивљим плажама обраслим бујним врбама или покрај Смедеревске тврђаве, код прве или неке друге куле. Од првих топлих дана маја најхрабрији ђаци отворили би сезону купања, која је трајала све до октобарских – јесењих дана, када је вода постајала хладњикава.

          Смедеревци су доживели удобност у купању на "Пауновићевом купатилу", које је радило од 1931. до 1937. године на месту где се данас налази Веслачки клуб и почетак дугог шеталишта са којег Дунав у часу заласка сунца добија обрисе мора.

       Интересантно је како је то прво и једино купатило у Смедереву начињено. Његов власник је био познати Смедеревац, пуковник у пензији, Светозар Пауновић. Он га је о свом трошку направио по наговору трговца Владе Будимкића, који му је испоручио потребну грађу. Купатило је монтирао Таса Илић, столар, са групом радника.

          У лето 1931, године купатило је радило до првих хладнијих јесењих дана, па је демонтирано. То се понављало сваке године све док га власник није заувек "пензионисао".

         А док је радило, постојала су, сходно обичајима и назорима који су тада владали, два издвојена купатила. У једном су се купали мушкарци, а у другом представнице лепшег пола. Ова два купатила су била тако преграђена да купачи нису могли да виде купачице! Сваки део имао је кабине које су такође биле изоловане!

        Први део базена био је намењен мушкарцима и нешто дубљи. У њему је било места за купање у исто време за око 40 пливача. До њега је био нешто плићи део за жене у коме су могла да се поред њих, једино купају деца. Костими су били различити, али је мода диктирала и за мушкарце костиме који су прекривали груди. Било је и оних који су имали костим у облику панталоница са мајицом која је имала бретелу пребачену само преко једног рамена! Сачуване фотографије приказују девојке на плажи са много, премного текстила за данашње појмове. Читаве хаљине биле су на њиховом телу за врелих дана крај Дунава – истина нешто краће. Једино деца нису морала да се брину за гардеробу на плажи. Њима је био довољан шеширић да их заштити од сунца, а све остало је било изложено његовим благодатним зрацима.

        Цена целодневног купања била је, према сећању Бранислава Наумовића, дипломираног правника у пензији, пет динара. У ту цену је, поред купања, било урачунато и коришћење сапуна, пешкира и – купаћег костима. Ако би неко желео да плати само купање, без осталих погодности, цена је била знатно нижа – само два динара.

        Ово купатило лежало је на великом броју празних бензинских буради од по 200 литара. Рад и ред на купатилу надгледао је његов творац Таса Илић, који је у случају велике гужве, кад би приметио да један део купатила тоне, брзо подметао резервну бурад. За време рада купатила, за свих седам година постојања, на њему се налазила као кабинерка тетка Цака – Савета Ђукић.

        Рад овог купатила заувек је прекинут после једног неочекиваног догађаја. Снажна олуја у лето 1937. године покидала је обе сајле, којима је купатило било везано и бацило га на таласе Дунава. После тога купатило је плутало све до Дубравице. Тамо је пронађено и да би се поново нашло у Смедереву, власник је морао да ангажује лађицу која га је вратила на старо место. Опет су дошли купачи и то је тако трајало док није наступила јесен. То је била последња јесен за "Пауновићево купатило". Власник је у то време зидао кућу, па је материјал од демонтираног купатила употребио као грађевински материјал.

         Крајем прошлог и почетком овог века у Смедереву је постојало једно купатило затвореног типа. Оно је припадало династији Обреновића, чија је била и вила на Плавинцу. Купатило се налазило на обали Дунава, негде изнад погона САРТИДА 1913, а приближно у висини летњиковца. Купатило је представљало понтон са базеном на коме су се налазили теписи (да се не би неко од купача оклизнуо) и огледала. Сачувана је из тог времена разгледница која приказује то купатило.

        Све док Дунав није постао загађен, толико да је постало опасно купање у њему, најомиљеније место у летње дане била је десна обала Дунава дуж зидина Смедеревске тврђаве, па преко ушћа Језаве даље –дуж осунчаних врбака крај "Металора", све до огромне тополе која се налазила негде наспрам шпица Аде. Њено дебло било је издубљено и у невољи ту је могло да се склони неколико људи. Њега одавно више нема.

       Била су то неуређена места за купање, али привлачна јер нису била много удаљена од града. Професор хемије у смедеревској Гимназији Антоније Милетић на почетку школске године с усхићењем је причао о купању на "Панонском мору", у ствари Дунаву, на коме се могло поцрнети као на плавом Јадрану. Уз купање је ишло и пецање рибе, које је некада на Дунаву било у изобиљу. Било је и прања веша, неко би дотерао стоку да се напије воде или надомак купача расхлади.

Напомена

          Ова прича прилагођена је за читаоце нашег сајта из публикације: др Славко В. Домазет, Променада старог Смедерева, ГДП „Димитрије Давидовић“ Смедерево, 1994: Купатило на Дунаву, стр. 95-97.