ГРАНД хотел предратни заиста је био grande за Смедерево, од 1927. године када је изграђен у оквиру ^→зграде Општинског дома. У Општину се улазило из Улице краља Александра на главна врата која су била на углу грађевине, па се широким мермерним степеништем ишло на спрат. Општинска управа је користила лево крило, окренуто према цркви.

Хотел „Гранд“ је био на десном крилу и у њега се улазило прво у ресторан кроз двокрилна врата која су била по средини локала. Само се стари Смедеревци сећају да је све до Другог светског рата испред улаза у Гранд пролазила Карађорђева улица са макадам подлогом којом се ишло у Улицу краља Александра а одатле на Трг. Тек су после експлозије урбанисти Изванредног комесаријата за обнову града Карађорђеву улицу продужили до раскрснице с Кнез Михаиловом и тако ослободили шири простор за башту хотела.

У ресторану су столови били постављени у два реда, лево и десно. Шанк је био у срeдини. Лево је био огромни простор за „главне госте“, а поред шанка се улазило у кухињу која је била добро опремљена: два велика зидана шпорета са по 6 рингли, огромне шерпе и лонци. Ресторан „Гранд“ је сем гостију увек имао на исхрани месечно и око четрдесетак претплатника. Породице професора, судија и других професија користиле су такву услугу „Гранда“ јер је за оно време тако добра и довољна количина хране коштала само 300 динара месечно. Претплатници су долазили или слали послугу у „Гранд“ са, за то специјалним, посудама 3–4 шерпице на носачу. Мени: супа – говеђа или пилећа, кувано јело, салата, меншпајз тесто или воће. Исто за ручак, слично за вечеру! Све за 10 динара дневно! Поједине породице са више чланова уплаћивале су и по два или три следовања!

У кухињи – особље као на филму. Једно време главни кувар имао је белу капу, белу кецељу, бело одело – као лекари. Касније, дуго година је главна куварица била госпођа Папа, Јеврејка, тешка око 130 кг. Њена тежина је била и одлична реклама за кухињу! Друго особље, углавном млађе жене, биле су задужене за помоћне послове. Келнери су улазили у кухињу и на глас поручивали врсте и количине јела.

На спољним прозорима су биле тешке дводелне завесе. Столови прекривени чаршафима од дамаста а преко њих и још по два мања, бела, пресавијена на „четворо“.

За специјалне госте као што су биле породице Штерић, Марић, Нинић, Нешић, Марковић, Батинић, Петровићи и Коџаси, могло је, уз претходну најаву, да се у „захтевном“ делу ресторана „састави“ неколико столова.

Музика на подијуму, зими унутра, а лети испред на тераси. Музичари су углавном били концерт-мајстори. Од познатих свирала су браћа Кучера – Чеси! Најстарији Кучера је био симпатични чикица. Свирао је контрабас и стално насмејан, ћелав и малог раста, понекада је за време свирања, симпатично играо око свог инструмента. Ретко су имали певачице. А када су и биле ангажоване отпевале би само 3–4 класичне ствари. Највећи поклоник њихове музике био је познати боем, професор ^Димитрије Карапанџић. Често је, уз „мало црно“, уживао у музици, а понекада прилазио музичким пултовима, држећи с два прста своје цвикере и читао назив дела које је свирано.

Два лета је свирао и оркестар Перице Пажина чију су музичку групу чиниле његове свастике – Чехиње. Биле су атракција: младе, лепе, згодне а културне, уз то добри музичари: свирале су на виолини, флаути, кларинету, хармоници, па чак и харфи.

Догађало се да неке вечери и обичних дана, са друштвом лумпује чувени Тоша Јефтић, апотекар, или браћа Штерићи са Батом Марковићем и Рашом Вучачанином. Тада се кафана затварала за друге госте.

Сви конобари су били школовани угоститељи. Међу њима је био и познати Миле Гроф, кога је школовао предратни ^→„Привредник“ – чувено хумано друштво. Многи од њих су преко лета радили у Београду – у Коларцу!

На крају ресторана била су врата за одлазак у спаваће собе на спрату. Било је 18 соба. Један део је био окренут ка Карађорђевој улици, а други изнад ресторана. Бригу о собама водила је старија Мађарица са помоћним особљем.

Међу првим закупцима хотела и ресторана био је Александар Крамер, а почетком 30-их година њега је заменио чувени ^→Симеон Елијас, Јеврејин. Смедеревци су га звали Сима Солунац! Под његовом управом „Гранд“ је стекао високи угоститељски реноме.

Симеон, Сима Солунац, определио се за посао хотелијера јер је волео друштво, песму, али је волео и да се коцка. „Гранд“ му је омогућио да свој хоби користи у пуној мери. Барбут и табланет су биле његове омиљене игре. За таблић му је био партнер Божа Савић, лимар из Осипаонице. У 23 партије улагали су и по 1000 динара. Најзапаженије игре барбута биле су са адвокатом Чуругићем, кога је из Смедеревске Паланке колима довозио његов шофер и доносио ташну пуну пара. Претпоставља се да их је увек било између 50 и 100.000 динара. Барбут је са Симом Солунцем играо и Божа Савић, Таса Симић, Раша Вучачанин, Добра Штерић, апотекар. Повремено је, у мање улоге, упадао и професор А. Јовановић који је покушавао да користи неке системе из закона вероватноће, али је мало успевао да оствари неки добитак. И ма колико да је ко на коцки изгубио, сусрети су се завршавали заједничким вечерама уз песму и музику.

Ресторан „Гранд“ је био познат и по биоскопским пројекцијама. Није познато када су у „Гранду“ приказани први филмови, али је забележено да је 1929. постојала елитна, засебна биоскопска сала у којој је било 100 места за столовима. У биоскоп се улазило из ресторана, а после пројекције гледаоци су излазили кроз врата која су била код одморишта на главном степеништу Општинског дома. Биоскоп је радио три пута недељно, а 4–5 пута месечно је мењан програм. Први је у Смедереву почео да приказује звучне филмове 1. октобра 1932. године. После експлозије 1941. биоскопска сала је реконструисана и грађевински одвојена од ресторана ^Биоскопи у Смедереву. У биоскопској сали организоване су и приредбе, забаве, прославе... Какве су то биле приредбе! Својом отменошћу ни мало нису биле испод нивоа предратних забава у београдском Аеро или Џокеј клубу!

„Гранд“ је после ослобођења национализован и одмах му је промењено име у Хотел „Сутјеска“, а убрзо је добио ново име „Москва“ које је задржано све до 1948. када је после Резолуције ИБ поново враћено старо име. После национализације за првог управника је постављен познати предратни угоститељ Влада Ристић Доларац, коме су такође, реквирирали дивни ресторан који је био на почетку ^Марићевих дућана. Био је то добар избор јер је Доларац успео да одржи пређашњи реноме „Гранда“. Но, није био по вољи тадашњој власти и једва су чекали да нешто погреши! Њега је 1947. заменио М. Езра.

Крајем 50-их година 20. века целокупно угоститељство Смедерева је преузело предузеће „Јединство“ у оквиру ког је пословао и „Гранд“. Већ 60-их година хотел више није радио јер су хотелске собе претворене у канцеларије, а ресторан је задржао елитни градско-угоститељски реноме све до изградње новог хотела „Смедерево“ у Синдикалном парку.

У „Гранду“ је и после рата редовно свирала музика. Углавном су то били смедеревски оркестри које су дуго предводили виолиниста Жота ^Живота Аврамовић, касније и хармоникаш Гога ^Драгољуб Цветковић, а често су наступали и заједно. Повремено су гостовали и познати „радио певачи“. У ресторану су организоване светковине и дочеци нових година. Башта ресторана је посебно уређена постављањем фонтане на којој доминира скулптура Купачица, рад академског вајара ^→Александра Зарина, а подизањем вијугавим зидом стилизоване шупљикаве ограде и у тим завијуцима су привидно формирана баштенска сепареа која су гостима стварала угодну интимност ограда уклоњена 70-их година почетком градње нове Поште.

Крајем 20. века дошло је до слабљења привредне позиције угоститељског предузећа „Јединство“ и у претприватизационом поступку управа је почела да угоститељске објекте даје својим радницима у франшизни закуп. Одржавање објеката „Гранда“ је било све слабије и општинска управа, као власник објекта, ускратила је УП „Јединство“ даље коришћење.

Дуго није нађен нови закупац. Постојале су бројне намере за његову пренамену, али општинска управа није желела да се изгуби традиционално угоститељско обележје града. Једна од озбиљнијих намера је била да се тај простор претвори у пивницу са мини пиваром, али договор није постигнут. Објекат је остао затворен све до 2003. када га је у закуп преузела „Исхрана“ у намери да, после успешног пословања ресторана „Престо“ у Млечном ресторану, прошири своју делатност и на угоститељство. Ресторан „Гранд“ је са новим закупцем радио само непуну годину дана јер је „Исхрана“ ушла у процес власничке трансформације. На срећу Смедереваца, посебно љубитеља кафанског живота, 2004. се појавио нови закупац – Београдски угоститељски конзорцијум „Перпер“ који је реконструисао и уредио салу ресторана, повећао број места отварајући и галерију, осавременио понуду кухиње и пића и најзначајније – подигао ниво угоститељске културе, па је ресторан, под новим именом „Перпер – Гранд“ поново постао савршено место за пословне ручкове и окупљања у дневним и вечерњим сатима. Свакако, томе је допринео и Небојша Кунић, некадашњи члан култног састава „Седморица младих“ у улози менаџера угоститељства.

„Перпер Гранд“ је радио до 2011, када су власници утврдили да више није толико економски исплатив као на почетку, па је овај репрезентативни угоститељски објекат остао затворен све до 2013. године. Тада га је Управа града дала на трајно коришћење угоститељском одељењу ^Економско-трговинске школе у Смедереву која га је уредила као „Градску кафану Гранд“ у којој ученици конобари, кувари и посластичари обављају своју редовну праксу, а корисници уживају у понуди и услузи на нивоу „како пише у уџбеницима угоститељства”.