Дунав, рањена река

На десној обали Дунава, у мноштву градова кроз које вековима тече, сместио се и град познат по грожђу и гвожђу, по вину и песми. Средњевековна престоница династије Бранковић, историјски, културни и индустријски центар Подунавског округа. 
Град који лежи на седам брежуљака и изворима "живе воде", град чије су зидине некада запљускивале две реке, једна велика, моћна, међународна и једна мала локална. Та мала локална река, Језава, дуго је затрпавана док потпуно није нестала, а друга моћна, Дунав, лагано "умире". 

Сведоци смо климатских промена које немилосрдно напредују као последица убрзане технологије, бесмислених ратова који се воде широм света, емисије штетних гасова, сеча шума, недостатак снега на планинама и топљење глечера и још којечега што доприноси загревању планете. Испуцала и исушена земља, опустела од шумских пожара, сува корита река и потока мењају рељеф и опомињу!, а ми и даље бушимо, копамо, дробимо, рушимо, уништавамо зарад профита великих компанија. 

Природа нам упорно шаље сигнале а ми их игноришемо. Опстанак на овој планети није у рудницима, вештачкој интелигенцији, Београду на води или кинеским роботима, већ у заштити наше земље, пијаће воде, река, шума, ваздуха и наше деце. 

Много пута сам признала себи колико сам срећна што припадам једном другом времену, лепшем, хуманијем, споријем, романтичнијем, што припадам генерацији која је учила полако и поступно. Генерацији која је градила плански а не мегаломански, подизала наше фабрике, запошљавала наше људе, пошумљавала голети кроз акције младих горана, учествовала на радним акцијама, учила у нашим школама и на нашим факултетима.
Каже се: "знање је моћ" а знање управо проистиче из образовања које је такође девастирано и на умору. Незамисливо је све ово што се догађало овог лета, да се реке повлаче из својих корита, да Дунав паралише живот и угрози читав еко систем. Управо из те емоције желим да поделим сећање на реку и обале, онако како сам ја доживела.
Једна од главних жила куцавица, река Дунав, на путу од изворишта до ушћа у Црно море, вековима тече запљускујући обале држава и градова кроз које протиче. Извориште је пијаће воде за преко десет милиона становника, оаза богатог биљног и животињског света. На том путу неуморни је сведок своје моћи али и великодушности у протоку времена, смисла живота, потребе за хармонијом, заједништвом. Сво то богатство разноликости допуњава музиком таласа, цвркутом птица, крекетањем жаба и својим мирисом, мирисом Дунава. Дунавски спрудови, аде и лијане које се пружају метрима дугачке, роде, корморани, чапље и остале дугоноге лепотице савршено се уклапају у песковиту и врбовиту обалу, однедавно Дунав код Смедерева препливавају лабудови, видре и даброви, мале крзнене животињице. Тај склад и тишину нарушавају рибе које повремено искачу попут делфина на мору. Овај безбрижни свет код Смедерева сместио се између две аде и одаје утисак Амазоније. Тамо где је вода мирнија и топлија царују локвањи велики, бели раскошни љуљкајући се на поветарцу који пирка. Нађе се ту по који пецарош да стоји у чамцу или да са обале стрпљиво чека улов.
На обалама градова потпуно друга слика у складу са потребама савременог човека, привреде, туризма, енергетике. Велики кранови и дизалице врше утовар, истовар и претовар у огромним лукама, најчешће за стране компаније. Некадашње ЈРБ у много скромнијим условима обављало је исте послове за домаћу привреду. Давних 60-тих наш град је прихватао путничке бродове и госте из света који су се искрцавали и силазили на копно да прошетају и обиђу знаменитости па да наставе свој пут. Са радошћу и носталгијом сећам се тих белих лађа, њихових пространих палуба пуних људи, сећам се бродских сирена које су ме испуњавале жељом за пловидбом. Касније, као тинејџерка и сама сам доживела да се укрцам на брод и то ту на оном истом малом кеју у нашем граду. Каква иронија!... Мали град, мали кеј, мали брод а река велика и моћна. А данас, велике луке, пристаништа, марине, огромни крузери, велики градови, а реке све мање и мање. 
Да се вратим свом путовању до Прахова кроз Ђердапску клисуру (пре хидроцентрале). Доживети лепоту природе, спој прошлости и садашњости права је привилегија, прича која се не заборавља. Природни феномени као што су велики и
мали казан, вода која кључа баш као у казану, ликомотива која вуче брод, римски
путеви и обележја, враћају нас у неку давну прошлост. Шепуриће се на поподневном
сунцу величанствене дунавске тврђаве, причају неку новију причу из прошлости и
све то уз смену дана и ноћи. Нестваран је излазак као и залазак сунца над
Ђердапском клисуром. Тај пурпур, тај спектар боја не може да дочара ни Леонардо
ни Рембрант, то треба само доживети.
Спој природе, плаветнило неба, птице које нас неуморно прате, густо растиње
и по нека усамљена врба у плићаку буде сва наша чула. Све се ту меша, лепота
природе и Римљани и Турци и прошлост и садашњост. Ада-Кале острвце на коме су
погубљене београдске дахије (које је потопљено због ходроцентрале), а које
сматрају ђердапском Атлантидом део је историјске приче. Многе су војске прошле и
оставиле свој траг. Неки трагови су остали на копну да сведоче о прошлим
временима, а многи су завршили на дну израњајући данас као авет из прошлости.
Парајући таласе наш брод лагано клизи остаљајући обрисе у виду пене и
мехурића уз шум воде и повремено оглашавање бродске сирене. Високо на јарболу
лепрша тробојка са петокраком, застава једне срећне земље. Полако се наше
путовање завршава и у повратку пружа прилику да се забележи и упије пропуштено
сваки детаљ који је промакао. Фотоапарати су били реткост па су све импресије и
утисци остајали дубоко у нама.
Ја као неко ко је одрастао на самој обали не знам када је Дунав лепши, свако
годишње доба даје му посебну драж и лепоту. Да ли је то пролеће када се природа
буди из зимдког сна или је то лето када оживи и процвета или је то јесен када сиво
небо притисне уморну реку која лењо тече вукућу притоке за собом. Зиме су знале
да буду сурове и хладне са пуно снега и леда, али лепе! Било је и година када је
ћудљив Дунав блокирао саобраћај, заробивши своје обале и пловила окујући их
дебелим ледом. Причале су се многе приче о преласку преко залеђене реке, легенда
о сватовима који су пропали кроз лед прича се и данас. И сама се сећам да су многи
прелазили преко1 и у сноповима довлачили фашине2 из аде за огрев.
Много тога још није речено о реци која је помало у свакоме од нас, вечитој
инспирацији песника, сликара, књижевника, историчара и фотографа. Многе љубави
оне нежне, младалачке и романтичне рађале су се крај Дунава, али и туге и
растанци исплакани су на његовим обалама. Вредно је поменути и дунавске аласе и
шаране капиталце3 и спасиоце.
Сигурна сам да делим колективно сећање старих Смедереваца на многе лађе
путничке и тегљачи и гурачи шлепова, које су данима биле усидрене на нашем кеју,
на којима су живели лађари са породицама. И популарне „Ковинке“, лађице која је
спајала Смедерево и Ковин (пре моста на Дунаву), легендарне дереглије која је
превозила купаче преко Дунава на аду што је подразумевало целодневни боравак уз
сендвич и понеку воћку. Не могу а да не поменем и друге плаже које смо волели,
плажа на Југову са понтонским базенима за непливаче и децу. Плажа „на веслачком“
уређена код веслачког клуба, песковита са тушевима. Дрвене кабине са пругастим
платном служиле су за пресвлачење, чак је и Меринин сапун био на услузи. За
заштиту преплануле коже служила је Нивеа и Солеа, испијала се Франкова кафа и
Клакер за освежење. У случају да неко изгори од сунца спас је био у киселом млеку.

Свакако треба поменути и плажу код Металора где је осим купача било пецароша и
чамаца на весла.
Била су то нека давна лета 60-тих година прошлог века. Тих давних дана
Дунав је за нас смедеревце био наше море, Јадранско је било далеко, преко
Винковаца и Книна у крцатим вагонима и локомотивом на пару путовало се целу ноћ
и дуже уз неизбежно печено пиле. А, Дунав, наше море, увек је био ту да нас током
лета освежи и разоноди.
Али, као и свако живо биће и Дунав има своје ћуди, знао је да покаже и другу
страну свог карактера, да надође, да се излије, да активира подземне воде, да
потопи, да поплави, ипак све се то могло контролисати. Али, свет се данас суочава
са једном другом реалношћу. Данас је тужно гледати реку како нестаје откривајући
све тајне које је чувала у својим дубинама, скелете давно угинуле животиње,
потопљене нацистичке бродове, неексплодиране мине и многе трофеје разних војски
које су ломиле копља на нашим просторима. Не заборавимо и наш немар у виду
(бачене) беле технике, старих аутогума, пластике, дивљих депонија па и градске
канализације. Рекла бих да мало по мало природа враћа ударац.., али, надајмо се
неким будућим временима, можда ће доћи до решења.
Екологија и заштита природе је предуслов за опстанак планете и нас самих.
Бетонизација градова, сеча шума, гомилање шута од рушења и свега што не доноси
добит, хибридна градња, трка за станбеним квадратима, рудници, Београд на води,
вештачка интелигенција и роботи који играју „моравац“ а моравац захтева емоцију и
ону искру која долази из срца а не из чипа. Све то скупа не доприноси заштити
планете.
Некада се говорило: "Где год видиш згодно место ти дрво посади", а данас бих
резигнирани и иронично приметила: - где год видиш згодно место ти зграду подигни,
иако младима никад теже до крова над главом...
Зато, ослушните, размислите, процените, заштитите, успорите...
Ако сам успела да дотакнем срце бар једеног Смедеревца или Смедеревке,
ако сам успела да допрем до бар једног младог човека, знатижељног како смо
живели без мобилних телефона и друштвених мрежа, па и локалних политичара,
онда сам успела да оживим једно дивно, давно прохујало време.

Слободанка Боба Џамић.

1. Преко - Када Смедеревци кажу „идем преко“, то не значи само идем на леву обалу Дунава, јер тамо су и две мале аде и
почетак Баната,
тако Смедеревци популарно кажу идем "преко"
2. Фашине - сноп отпалих грана са дрвета који се из аде довози и продаје за грајање
3. Риба капиталац - Риба тежине и до 50 кг (сом Капиталац до 100 кг и више)