КЕМЗА је мит о постојању велике рибе у Дунаву о којој се говорило као застрашујућој немани, воденом ђаволу, непријатељу аласа и бродара. По причи јављала се само ноћу, цепала мреже, јела уловљену рибу... Никада није насрнула на човека, али су се и најкуражнији плашили њене величине и снаге. Свако ко га је на реци „доживео“ имао је своју причу: да је црн, некима се привиђало да има и црвене, закрвављене очи, други да је то неко длакаво чудовиште, трећи су тврдили да су уз то чули рику и тутњаву великих таласа. Аласи доњих вода (испод ушћа Језаве) „сретали“ су се са њим на местима тзв. „Говеђе баре“ и „Рашине кранцле“, а они из горњих вода код „Филиповог пута“ и „Пожеговца“ ( → Аласки метови). Грочански аласи, због кемзе, ноћу нису долазили у смедеревске воде у време када „месец почне да се једе“.
Међутим, о свему постоје ваљана објашњења: пре свега раније је у Дунаву било великих риба. Ловљени су сомови тешки и преко 150 килограма, а они често, у време мреста излазе из дубина и готово као китови пливају по површини. Када се уплету у аласке алате, боре се и њихова тела црна и од муља љигава, ноћу, при месечини, аласима изгледају застрашујуће. Пре затварања бране на Ђердапу до Смедерева су, опет у време мреста, долазиле и јесетре (моруне) и неке од њих су биле тешке и преко 500 килограма. Стари људи и рибари за сваку велику уловљену рибу говорили
су да је „ала“. Тако велике рибе ловљене су и у време Турака а на турском за алу се каже хемза па је одатле изведен назив „кемза“.
Без обзира на објашњења, међу аласима и даље постоји мит о кемзи и о њему се говори, аласи га се плаше, али би многи волели да буду познати по томе да могу да улове то митско чудо – дунавског кемзу!