„КОВИНКА“ је лађица, локални назив за моторне путничке бродиће који су саобраћали свакога дана на релацији Ковин–Смедерево. У Ковину су била два пристаништа: испод тврђаве „Стари град“ на Дунавцу, проширеном ушћу Поњавице, и на левој обали Дунава на месту званом Иберфор (нем. Iberfor – прелаз преко) докле је долазила и железничка пруга и била станица Ковин–Дунав. У време Аустроугарске ту је био „Парлаторијум“ (место где се обављала царина и био карантин за стоку и људе), а касније је ту изграђена и рампа за → трајект. На пристаништу Иберфор својевремено је остојала јавно истакнута званична листа намирница и роба које су биле ослобођене плаћања царине и то само за особе које су имале званичну потврду да станују у зони 15 километара од границе на левој или десној обали Дунава. По тој листи Ковинци и Смедеревци без царине су могли бродом да пренесу хлеб и брашно до 10 кг, млеко, путер и сир до 2 л/кг, свеже месо до 4 кг, од живине: 1 ћурку, 2 патке, 4 кокоши. Није био ограничен број јаја и количина поврћа и воћа. Царина није плаћана ни на штоф до 3 м, свилу и друга платна до 4 м, обућу и шешире.

Прву редовну бродску линију Ковин–Смедерево успоставио је извесни Хуго Реже из Ковина, маја 1912. године. Имао је моторни брод регистрован да у кабини и предњој палуби превози до 45 особа и двоја запрежна кола на задњој палуби. Могао је да развије максималну брзину до 16 км/час. Саобраћао је сваког дана са поласцима из Ковина у 6, 8 и 14 часова, а поласци из Смедерева су били у 7, 10 и 18,30 часова. Брод је на тој линији пловио и зими, у време док су се Дунавом кретале санте леда.Тада је полазио и пристајао на Иберфору и то са поласцима у 7,20 и 13,20 часова, а
повратак из Смедерева је био у 10,10 и 16 часова.

Власник брода, ковински трговци и кафеџије, одмах после отварања бродске линије, да привуку што више Смедереваца да долазе у Ковин, организовали су пропагандну пловидбу за 50 комшија из Смедерева и у Ковину их провели кроз тамошње трговине и угледне кафане. Судећи по пазару гости су били задовољни понудом и ценама. Бродић за време I светског рата није саобраћао, али је у војне сврхе постојала интензивна пловидба трајектом. После рата, 1920, Лудвиг Енглер, директор банке из Ковина, основао је бродску компанију за коју је купљен брод из тада популарне серије малих бродова конструисаних за кратке пловидбе Дунавом, а регистрован је под именом „Ковин 1“. Био је дугачак 20,15 м, а висок 4,94 м и свакодневно је саобраћао између Ковина и Смедерева, са заустављањем на пролазном пристаништу Иберфор. Године 1933. власник је из неких разлога извршио самоубиство, па је брод продат и више није пловио на линији Ковин–Смедерево.

Још од 1929. у Ковину је Стеван Теодоровић био други бродовласник чији је моторни брод био регистрован као „Ковин 2“. Због великог броја Ковинаца који су почели да раде у смедеревским фабрикама, али и познатих банатских кубикаша, ова лађица је радним данима (сем недеље) из Ковина са пристаништа на Дунавцу полазила рано, још у 4 сата, а други поласци су били у 7,20, 13,30, 15,45 и 19 часова. Поласци из Смедерева су били у 6, 10, 14,30, 17,30 и 21 час. Понедељком, због многобројних ђака који су се враћали у Смедерево са викенда у породицама и четвртком због пијачара и пазарног дана у Смедереву, постојала је и тзв. „мала линија“ Смедерево–Ковин/Дунав–Иберфор, са поласком у 5 и повратком из Смедерева поподне у 16 часова. Лађицом је сваког јутра из Ковина у Смедерево допреман и свежи хлеб, познати „сомун“ који је био цењен због квалитета брашна, а и начина печења. Многи Смедеревци су често појединачно или групно, нарочито недељом, на палуби Ковинке уживали у пловидбеној шетњи Дунавом. Када је дувала јака кошава, брод није саобраћао. Брод је преко зиме (кад крене лед) био у зимовнику у ковинском Дунавцу.

Септембра 1943. део немачких војника који су били стационирани у Ковину реквирирали су брод и њиме кренули ка Београду. Испред Панчевачког моста војници су напустили брод, а моториста Николс Шибенка привремено га је онеспособио. Године 1945. „Ковин 2“ је поправљен у бродоградилишту Нови Сад, али је као национализован враћен у Ковин и предат на коришћење Комуналном предузећу које је наставило да одржава стару линију Ковин–Смедерево.

Лађица је услед дотрајалости расходована 1953. и у бродоградилишту Нови Сад реконструисана па је као реморкер наставила да плови под именом „Венац“. До доласка новог брода саобраћај између Ковина и Смедерева одржавали су разни бродови истог типа „Сента”, „Гоч“, „Мославина“, „Херој“, „Ускок“ и „Марљиви“. Године 1956. „Комуналац” из Ковина је добио нову лађицу којој је такође дато име „Ковин“. Била је дугачка 22,40 м и широка 5,36 м и саобраћала је на истој линији, Ковин–Смедерево. Како је изгледом била налик старој тучаној пегли која је грејана на угаљ, то је брзо добила и дуго задржала надимак „Пеглица”. Она је на релацији Ковин–Смедерево и обратно пловила све до 1976. кад је пуштен у саобраћај мост Смедерево–Ковин. Ковинка је после тога технички модернизована, а кабине и палубе естетски дотеране и ЈРБ је у Београду користи за туристичка крстарења и
разгледања града са воде. На њој сваке године Дунавом и Савом плове и сликари у оквиру сликарске колоније.