КУПАТИЛА И КУПАЛИШТА (арап. hammām, тур. hamam, хамам, амам). За време Турака у Смедереву је било неколико хамама, а само богатији Турци су имали купатила у својим домовима. Један од познатијих хамама био је у Тврђави на локацији између II и III куле рачунајући од Донжон куле и звао се Кизлар-агин хамам (кизлар ага је назив за султановог управника харема). Хамам је запуштен и срушен одласком турске војске из Смедерева (1867), а откопан је 1942. у време када су у Тврђави вршена археолошка истраживања. Осамдесетих година 15. века, када је прокопан још један водовод с водом из Ћириловачког потока, Ферхад паша је направио трећи смедеревски хамам. Неки турски хамами су се задржали и били у употреби и после одласка Турака, а користили су их Смедеревци у које су одлазили са децом. Остала је забелешка да је један такав хамам био на Цакићевом имању. И
касније су поједини Смедеревци куповали неке куће и преправљали их у хамаме, а Михајло Рајачић и Алексије Христо 1835. направили су нови хамам на имању које су купили од Јање Дурдућа. Почетком 20. века Обрад Ђукић је имао парно купатило, код „Зеленог венца“. Имало је хладне и топле базене и засебне каде. Купатило је радило петком, суботом и недељом. Парно купатило Кола српских сестара било је у близини Начелства и радило је сваког дана од 1 до 7 по подне, а петком, суботом и недељом „ваздан“. Имало је посебне кабине за мушкарце, а посебно за жене а и улази су били одвојени. У Дому народног здравља, у сутерену Декерове бараке која је у дворишту Болнице подигнута 1928. било је купатило са 10 тушева. Одлуком градских власти у њему су могли бесплатно да се купају ђаци и то мушки петком, а суботом женски. Купатило је било отворено и за грађанство уз симболичну накнаду. Једанпут месечно су на бесплатно купање шпедитером довожени штићеници Дома старих. Године 1938.
школска поликлиника је формирала своје купатило које је било намењено здравственом особљу и ђацима, а хотел „Гранд“ је своје купатило отворио и за грађанство. 
У летње дане Смедеревци су између два светска рата одлазили на обале Дунава и углавном се купали на дивљим плажама. Сасвим непланирано, а по наговору пријатеља трговца који му је обезбедио грађу, Светозар Пауновић, пуковник у пензији, 1931. изградио је прво и у то време једино уређено купатило на Дунаву. Купатило је било изнад Соларе а монтирано је на празну бензинску бурад. Имало је два базена: већи и дубљи, био је намењен мушкарцима и могао је одједном да прими 40 купача, и други мањи и плићи, користиле су даме и деца. Сваки део је имао и своје кабине и у складу са тада важећим моралним нормама између базена је била преграда да мушкарци не могу да виде даме. Иста морална мерила су  одређивала и врсту купаћих костима који су били сашивени с много текстила. Тада су и мушкарци морали да имају прекривене груди! Купатило Пауновић радило је све до првих хладних јесењих дана када се конструкција демонтирала а поново је монтирана почетком лета. Цена дневног коришћења купатила била је пет динара а у то је урачунато и коришћење сапуна, пешкира и купаћег костима, а дневна цена купања, без тих додатака, била је два динара. „Купатило Пауновић“ је радило до средине лета 1937. када је снажна олуја покидале сајле и купатило однела низ Дунав.
Посебно уређено купалиште на Дунаву било је на Веслачком клубу који је имао свој лепо уређени објекат изграђен 1936. узводно од Железаре. Но, ту су углавном долазили виђенији гости, чланови управе клуба са својим породицама и пријатељима. На Клубу су били инсталирани тушеви, а постојале су лежаљке и сунцобрани. Зграда клуба и хангари са чамцима су уништени у пожару.
Између два рата једино је „Сартид“ имао купатило за своје раднике. После II светског рата готово у сваком петогодишњем план развоја града планирана је градња јавног градског купатила, али никада није реализован. Почетком градње комфорних станова одустало се од градње јавног купатила.
Крајем 50-их и током 60-их година једино организовано летње купалиште на Дунаву било је на Ади (  Смедеревска ада). Тада је купалиште одржавало Комунално предузеће и дереглијом су превожени купачи. Купалиште је укинуто када је Шумска управа Војводине преузела газдовање над Адом. Друга, неуређена купалишта, била су код „Металора“ и испод Железарине Ломаре (плажа изнад Веслачког клуба). Иако
је обала испод Ломаре била песковита са дугим плићаком, уз то и најближа граду, ипак се невољно ту долазило јер је у том делу уз обалу и на води било тера који је повремено неконтролисано отицао из Железаре.
Када је 1961. Металуршки комбинат на Југову уредио рекреационе површине и тамо формирао одмаралиште, на обали Дунав је постављен флос са базенима за непливаче и децу и инсталирани су тушеви. И „Херој Срба“ је низводно одатле формирао своје рекреационе терене и изградио базен за купање, па су се Смедеревци у летњим данима готово „селили“ на Југово. Томе је допринео и организован редовни аутобуски превоз, а радници су могли да корист своје бесплатне карте ( Спортски  рекреативни терени и објекти). Крајем 80-их година 20. века и касније, настанком политичке и економске кризе, поготову након приватизације Сартида и Желвоза/„Херој Србе“, рекреативни центри и одмаралишта су укинути. Тада су многи Смедеревци почели летње дане да проводе „на багерима“ (  Шалиначка језера) и једва су дочекали да се 2010. на Спортском центру изгради олимпијски базен и два мања базена намењена деци и непливачима. Прва сауна у Смедереву је отворена 2008. у хотелу „Цар“, а има је и фитнес-клуб „En Avant“.