Светогорски старци

Света Гора је расадник врлинских монаха. Тако је било од њеног оснивања и тако ће бити до краја времена. Током векова свог постојања, Света Гора изнедрила је велики број признатих и непризнатих светитеља. Многи светогорски монаси, који су се посветили, били су, током свог земаљског живота, познати веома уском кругу атонских монаха. А за неке од њих нико није ни знао да постоје, док их Бог није открио другим светогорским подвижницима. Неки су сматрани светима још за живота, а неки су после смрти почели да чине чуда, иако за време њиховог живота ништа није указивало на њихову будућу. светост.

Невидљиви атонски подвижници су посебна врста монаха, која и данас постоји. Има их седам, десет или дванаест; мишљења су различита. Ти монаси живе у неприступачним деловима Свете Горе, углавном испод врха Атоса и обдарени су многим благодатним даровима. Зову се „невидљиви“ или „наги" подвижници, зато што на себи имају врло мало одеће. Имају дар да се прикажу ономе коме желе и када желе. Ови пустињаци одлазе код врлинских стараца и јеромонаха и код њих се причешћују, једном или више пута у току године. Када се један од невидљивих упокоји, замењује га други достојни Светогорац. Тако њихов број увек остаје исти. По предању, ови подвижници одслужиће последњу литургију на свету, на врху Свете Горе, пре него што она потоне у море и свету дође крај.

Сигуран сам да су се сви невидљиви подвижници посветили. О тим светитељима се ништа не зна, ни како су се звали ни када су се упокојили. Њихове мошти су расејане по светогорским пештерама и скривеним местима, зато што су сами подвижници тако желели. Једино на основу миомириса који осећам, док пешачим по светогорским стазама, могу да наслутим место њиховог вечног починка.

Захваљујући мојим честим ходочашћима, упознао сам неколико монаха који би, по мени, били достојни да се нађу удруштву невидљивих подвижника. Можда Божја промисао тако и уреди, када за то дође време. Неки од тих монаха су обични монаси, други су еромонаси, трећи су великосхимници. За мене лично, сваки од њих је „старац', тј. духовник.

Када се за неког монаха каже да је „старацу, то не значи да је старац по годинама, већ по мудрости; мада, углавном су старци монаси у познијим годинама. Бити „старац" значи бити мудар духовник, са даром расуђивања. Старци су обично и јеромонаси, што значи да могу да служе литургију, исповедају, дају савете и епитимије. Сваки од монаха, са којим сам се сусрео, дао ми је савет достојан једног старца. И сваки од тих монаха себе сматра нижим и горим од сваког човека. Када их питам за савет, овако ми кажу: „Како ја, недостојан, да ти дам савет“ Па ја сам гори од свих! Али, ако баш желиш да знаш, ја бих урадио тако и тако, а ти како хоћеш, твоја је воља" Ето колика је њихова величина, мудрост и смирење. Зато сам књигу и назвао „Сусрети са светогорским старцима" а не „монасима", јер сваки монах говори као старац. Из уста простог монаха може се, у једној или пар речи, чути оно за чим сте трагали цео живот. Просветљен Божјом благодати, обичан монах ће вам у тренутку дати утеху и савет како да врху Свете Горе, пре него што она потоне у море и свету дође kraj.

Сигуран сам да су се сви невидљиви подвижници посветили. О тим светитељима се ништа не зна, ни како су се звали ни када су се упокојили. Њихове мошти су расејане по светогорским пештерама и скривеним местима, зато што су сами подвижници тако желели. Једино на основу миомириса који осећам, док пешачим по светогорским стазама, могу да наслутим место њиховог вечног починка.

Захваљујући мојим честим ходочашћима, упознао сам неколико монаха који би, по мени, били достојни да се нађу у друштву невидљивих подвижника. Можда Божја промисао тако и уреди, када за то дође време. Неки од тих монаха су обични монаси, други су јеромонаси, трећи су великосхим ници. За мене лично, сваки од њих је „старац“, тј. духовник.

Када се за неког монаха каже да је „старац“, то не значи да је старац по годинама, већ по мудрости; мада, углавном су старци монаси у познијим годинама. Бити „старац" значи бити мудар духовник, са даром расуђивања. Старци су обич-но и јеромонаси, што значи да могу да служе литургију, исповедају, дају савете и епитимије. Сваки од монаха, са којим сам се сусрео, дао ми је савет достојан једног старца. И сваки од тих монаха себе сматра нижим и горим од сваког човека. Када их питам за савет, овако ми кажу: „Како ја, недостојан, да ти дам саветг Па ја сам гори од свих! Али, ако баш желиш да знаш, ја бих урадио тако и тако, а ти како хоћеш, твоја је воља" Ето колика је њихова величина, мудрост и смирење. Зато сам књигу и назвао „Сусрети са светогорским старцима" а не „монасима“, јер сваки монах говори као старац.

Напомена

Прича "Светогорски старци" је из публикације: Ненад Андрић, Сусрети са Светогорским старцима ...